Predrag Aleksendrić – Utisak ponedeljka – Govori tiho i nosi psa sa sobom

“Sergej jebeno i bez kompromisa govori istinu, nabijem vas na kurac ako to ne vidite! Dvaput vas nabijem na kurac i poserem vam se u usta ako to vidite, ali imate direktivu da se pravite ludi i da napadate!”

 

Forma protiv suštine ili opšta hipokrizija društva? Sergej (Trifunović, predsednik Pokreta slobodnih građana Srbije) mnogo psuje! Tačno. Sergej se ne oblači kao političar. Tačno. Sergej ne izgleda kao političar. Tačno. Sergej nije političar – Netačno!

Aristotel je tvrdio da je čovek po prirodi političko biće (zoon politikon) i da svoju suštinu izražava tek u zajednici, a prema pisanju Encyclopædia Britannica, “Aristotel je bio prvi istinski naučnik u istoriji i svaki naučnik mu duguje“. Dakle, još je Aristotel pre najmanje 2314 godina (umro je 322. pne) potvrdio da je Sergej političar.

E sad, to što Sergej ne nosi sivo odelo i teget kravatu, što nas ne „šnira“ iza lažnog osmeha, što nema iza i oko sebe stotine poniženih i uvređenih koji će umesto njega da izgovore sve što on „kao političar ne bi trebalo“, e to je forma. Sergej je suština! I možemo da se ne slažemo sa njim (i sam se često i oko mnogo čega ne slažem!), ali ne možemo da mu oduzmemo autentičnost, posebnost, jedinstvenost i žar!

Šta hoćete, da ga pretvorite u Vulina? Sa sve kravatom i odelom i povremeno prikladnom uniformom, zavisno od toga koji Vulin i u kom vojnom rodu se tog jutra probudio? Da vas ubeđuje kako je 22 puta, devet po devet HILJADA evra, pozajmljenih od tetke iz Kanade unosio u Srbiju I TIME PREVARIO DRŽAVU i to javno priznao??? I lažju i istinom?

Preko 200 dece sa najtežim bolestima je poslato na lečenje u inostranstvo zahvaljujući Sergeju Trifunoviću i njegovoj humanitarnoj organizaciji „Podrži život“ i naravno građanima Srbije koji su slali SMS-ove kao dobrotvorne priloge, dok narodni poslanici uporno odbijaju da izglasaju svaki zakon koji se tiče lečenja dece koje ne može da bude sprovedeno u zemlji, već se moraju slati u inostranstvo! A šta su uradili političari u sivom odelu i sa teget kravatama? Jedan od njih je ušao u vreme epidemije gripa kod deteta sa “nepostojećim imunitetom” na Onkologiji, očigledno prehlađen i bez maske, u cilju propagande!

I ne sviđa mi se to što je ofirao da je Olja bila na protestu ako je iz bilo kog razloga bilo bitno sačuvati „neznanje“ o tome, niti što ju je oslovljavao sa “Olivera”, ne sviđa mi se što se mnogo znojio u studiju i ne sviđa mi se što se sve vreme vrteo u stolici i to je to! Forma, forma, forma i forma! A suština? Suština je toliko jednostavna da se ponekad promaši!

Sergej jebeno i bez kompromisa govori istinu, nabijem vas na kurac ako to ne vidite! Dvaput vas nabijem na kurac i poserem vam se u usta ako to vidite, ali imate direktivu da se pravite ludi i da napadate! Sergej je samo isti kada su kamere on i off!

Možda, da ima Snupija, možda bi mogao da govori tiho i nosi ga za sobom, ali ga nema i zato mora da psuje „da ti prsnu bubne opne“!

VUKOV UTUK – Desanka Maksimović

Jesam seljak i oko mene blista

varnica kao nad nakovnjem kovača.

Ja govorim iz srca, ne sa lista.

Govori i ti – pa ko nadjača!

 

Jesam seljak i mogu da uzmem u dlane

i reči što kao žeravica prže.

Ja sam se igrao lilom kada plane

i od svih čobana bacao je brže.

 

Seljak sam, seljak, pa zato i ne mogu

da volim jezik mucavi, nemušti.

U svakoj mojoj reči, svakom slogu,

svežina kao letnja kiša pljušti.

 

Bio sam čobanin i znao belutke

najlepše da nađem na dnu rečnog vira,

zbog pruta zovinog sve da prođem kute.

Seljak sam pa umem i reč da probiram.

 

Mrzim vaš mrtvi govor crkvenjaka,

učmao, ubundan u mantiju crnu.

Kad govorim, volim da mi zubi trnu,

da zamiriše na travu s pašnjaka.

 

Volim pravo ime da dam smetenjaku,

nadriknjizi, glupom i lažovu,

reč kao seljak da odrežem smelu.

Neka se iste stvari isto zovu

u gradu kao u šumi i selu.

 

Govor čobana u vaš jezik šturi

ja ću uneti i kapom i šakom,

slaba pesnika zvaću stihoklepcem.

Ja kad što kažem, biće jasno svakom

pod Durmitorom, Romanijom i Jastrepcem.

 

Zašto bi reči knjiške bile preče,

od reči čobana, svinjara i kovača?

Zašto da ne govorim kao drvoseče?

Govori i ti – pa ko nadjača!

 

Kad mi se ljutina u podgrlac popne,

što reči ne bih ošinuo bičem?

Bio sam čobanin i umem da kličem,

i psujem, da ti prsnu bubne opne.

 

Jezik ovaj prosti, reči vama grube,

od propovedi s oltara volim više.

U steni hteo bih britvom da ga pišem

gde večnost duboko svoje reči dube

 

Autor: Predrag Aleksendrić