“Kada kažem naši mislim na sve one koji me razumeju, koji govore “Našim jezikom”
Više od 30 godina nema SFRJ, ali Jugoslovena izgleda još uvek ima. Ako ih baš i ne zovemo tako prepoznajemo (se) ih! Najčešće kao “Naše” koji govore “Našim jezikom”. Bilo dsa ih sretnemo u Torontu, na Aljasci ili u Minheni, na autobuskoj stanici. To se dogodilo i izvesnom Stefanu Simiću, a njegovo iskustvo sa “našima koji govore našim jezikom”, baš sa minhenske stanice, na društvenoj mreži Facebook je podelila Ksenija Belajić, čiju objavu prenosimo u celosti.
“Stefan Simić
Krećem sa autobuske stanice u Minhenu za Beograd
I gledam, kompletna gornja strana
Svi autobusi, ali svi, idu ka bivšim ex yu gradovima
Na jednom peronu piše Split, na drugom Mostar, zatim Preševo, Skoplje, Niš, Sarajevo, Ljubljana….
I tako redom
Gledam, i ne verujem
Kao u skrivenoj kameri
Od prvog do poslednjeg perona, sve ljudi iz naših krajeva
Da u koji god aubotus uđem, neću da pogrešim
A samo pola sata pre toga, osetio sam strah
Šta ako se ne snađem na autobuskoj
I nemam koga da pitam, gde, šta kako
I onda dođem i shvatim
Svakoga mogu da pitam
Pre toga gde god da idem
Sve mislim stranci
I samo čujem nakon nekog vremena
Kako mi se obraćaju na našem
Otišao sam malo od kuće
Da odmorim od naših
I shvatim, svuda naši
Pre neki dan u Štutgartu, u nekom kafiću
Na momente zaćutim
I bukvalno sa svih stolova dopire naš jezik
Kao da sam u Knez Mihajlovoj, ili Baš Čaršiji, ili Trgu Bana Jelačića, ili Stradunu
Mi smo jedni drugima sudbina
I mnogi to vide kao prokletstvo
A ja kao blagoslov
Što smo kao neko veliko pleme
Koje se rasulo po svetu
I malo malo, pa se prepoznamo
Zato kada kažem naši
Mislim na sve one koji me razumeju
Bez da se pre toga dogovaramo na kom ćemo jeziku da pričamo
Zna se
Na našem
Živeli, naši, gde god da ste.”
Tekst: Predrag Aleksendrić
Foto: Facebook/privatna arhiva