“Kada kažem naši mislim na sve one koji me razumeju, koji govore “Našim jezikom”

Više od 30 godina nema SFRJ, ali Jugoslovena izgleda još uvek ima. Ako ih baš i ne zovemo tako prepoznajemo (se) ih! Najčešće kao “Naše” koji govore “Našim jezikom”. Bilo dsa ih sretnemo u Torontu, na Aljasci ili u Minheni, na autobuskoj stanici. To se dogodilo i izvesnom Stefanu Simiću, a njegovo iskustvo sa “našima koji govore našim jezikom”, baš sa minhenske stanice, na društvenoj mreži Facebook je podelila Ksenija Belajić, čiju objavu prenosimo u celosti.

“Stefan Simić

Krećem sa autobuske stanice u Minhenu za Beograd

I gledam, kompletna gornja strana

Svi autobusi, ali svi, idu ka bivšim ex yu gradovima

Na jednom peronu piše Split, na drugom Mostar, zatim Preševo, Skoplje, Niš, Sarajevo, Ljubljana….

I tako redom

Gledam, i ne verujem

Kao u skrivenoj kameri

Od prvog do poslednjeg perona, sve ljudi iz naših krajeva

Da u koji god aubotus uđem, neću da pogrešim

A samo pola sata pre toga, osetio sam strah

Šta ako se ne snađem na autobuskoj

I nemam koga da pitam, gde, šta kako

I onda dođem i shvatim

Svakoga mogu da pitam

Pre toga gde god da idem

Sve mislim stranci

I samo čujem nakon nekog vremena

Kako mi se obraćaju na našem

Otišao sam malo od kuće

Da odmorim od naših

I shvatim, svuda naši

Pre neki dan u Štutgartu, u nekom kafiću

Na momente zaćutim

I bukvalno sa svih stolova dopire naš jezik

Kao da sam u Knez Mihajlovoj, ili Baš Čaršiji, ili Trgu Bana Jelačića, ili Stradunu

Mi smo jedni drugima sudbina

I mnogi to vide kao prokletstvo

A ja kao blagoslov

Što smo kao neko veliko pleme

Koje se rasulo po svetu

I malo malo, pa se prepoznamo

Zato kada kažem naši

Mislim na sve one koji me razumeju

Bez da se pre toga dogovaramo na kom ćemo jeziku da pričamo

Zna se

Na našem

Živeli, naši, gde god da ste.”

Tekst: Predrag Aleksendrić

Foto: Facebook/privatna arhiva