Zašto nas je toliko potresla tragična smrt mladića kojeg nismo poznavali?
U 2021. godini, kada je na njenom izmaku stradao i mladi Matej Periš iz Splita, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, samo u saobraćanim nezgodama u Srbiji poginulo je 479 ljudi. O umrlima od Covida i drugih bolesti, te tragično stradalima u porodičnom i drugim nasiljima, da i ne govorimo. Zašto nas je onda, prvo nestanak, a onda i saznanje da je Matej tragično nastradao, momak za kojeg je većina nas čula tek dva dana nakon njegovog nestanka, toliko pogodilo?
Decenijama nakon krvavog raspada SFRJ, devedesetih godina prošlog veka, narodi na ovim prostorima ne uspevaju da u potpunosti normalizuju odnose, delimično zahvaljujući i političarima na vlasti u svim državama, bivšim republikama Jugoslavije, koji od tog „održavanog sukoba“ i dan danas profitiraju i metaforički i bukvalno.
Pre dvadesetak godina, nakon rušenja Miloševićeve vlasti u Srbiji i povratka zemlje na ispravan kolosek, ponovo su počeli da dolaze pripadnici nekada zaraćenih strana, u prvom redu Slovenci, u čijoj domovini rata skoro i da nije bilo.
Beograd kao jedna, ako ne i jedina metropola u ovom delu Evrope, kosmopolitski i otvoren grad, bio je najčešći izbor za posetiti, mladih iz regiona. Još se prepričava anegdota od pre petnaestak godina, kada su mladi iz Hrvatske, isprva krišom, dolazili na vikend u srpsku prestonicu. U njoj su navodno pitali mladića (baš iz Splita!) da li je rekao roditeljima da je dva dana proveo u Beogradu, na šta je on odgovorio „Di bi smia, ćaća bi me ubia“. Srećom, prošla su ta vremena i mladi danas slobodno putuju.
I možda upravo u tome leži odgovor zašto toliko tugujemo za Matejem. Iako ga nismo poznavali, možda smo ga prepoznali? Možda smo prepoznali onu generaciju, onaj naraštaj koji je rođen posle rata i koji nije zatrovan ratnim stradanjima i poratnim „legendama“? Umorili smo se od vesti o razbijenim registarskim tablama i razbijenim glavama. Umorili smo se od, često veštački stvarane mržnje. Siti smo političara i ekstremista koji podgrevaju „leš Jugoslavije“ i na njemu, kao crvi, opstaju i goje se.
Umesto da u prvim danima 2022. godine čitamo o tome kako se grupa mladih ljudi iz Splita odlično provela na dočeku u Beogradu, skoro pet meseci čitamo izveštaje o napretku istrage za nestalim mladićem. Neretko, oni ranije pomenuti crvi, koristili su situaciju i podmetali izmišljene priče o drogi, kriminalcima, pa opet red mržnje, red optužbi na relaciji Srbija – Hrvatska, dok je većina normalnog naroda strepela i potajno se nadala najboljim vestima.
Matej Periš je nestao u noći između 30. i 31. decembra 2021. godine, kada je pod nerazjašnjenim okolnostima istrčao iz kluba “Gotik” u beogradskoj Beton hali. Posle četiri i po meseca, pronađen je mrtav u reci, kod Ade Huje 19. maja. U petak, 20. maja 2022. godine njegovo telo je bilo izloženo u crkvi Svetog Antuna Padovanskog u Beogradu.
Od tragično nastradalog Splićanina Mateja Periša, mladića za kojim je Beograd, ali i ceo region, tragao 139 dana, oprostio se veliki broj Beograđana. Ispraćaju je prisustvovao i patrijarh SPC Porfirije. Nadbiskup Stanislav Hočevar je uputio poruke mira, ljubavi i prijateljstva između dva naroda, pre nego što je održao misu za stradalog Mateja.
Prisutnima u Beogradu, na ispraćaju Mateja obratio se i mladićev otac, Nenad Periš, rečima: „Hteo bih se zahvaliti ovom prilikom gradu Beogradu, na velikom srcu koje mi je dao, bez obzira što je moj sin tu završio ovozemaljski život. Srce koji mi je Beograd dao i građani Beograda i cele Srbije mi je jako pomoglo da kroz ovih 139 dana osetim ljudsku ljubav, ljudsku brigu saosećanje i sve ono što čoveku u takvim trenucima treba.“
Od Mateja se oprostio i veliki broj korisnika društvenih mreža iz regiona, a neretki među njima smatraju da su pokojni Matej i njegov otac, više učinili za srpski i hrvatski narod nego mnogi političari kojima je to, između ostalog, zadatak.
Matejevi posmrtni ostaci, biće sahranjeni u rodnom Splitu.
Tekst: Predrag Aleksendrić
Foto: nadrugipogled.com/arhiva