15 Aprila, 2024
AktuelnoKolumneSrbija

Sva tuga ovoga sveta stala je u suzu jedne nasmejane devojčice

Sva tuga ovoga sveta stala je u suzu jedne nasmejane devojčice. Sva njegova brutalnost u dve slomljene ruke onesvešćenog momka, a sav njegov užas i strah od budućnosti u mladiće koji jesu naša budućnost, budućnost koju nam lome kao kičmu nesrećnom, bespomoćnom mačetu. Jednim udarcem! Iz zabave. Uz smeh. Bez griže savesti.

Prekjuče sam napunio 44 godine. Rekao bi čovek, ozbiljne godine tokom kojih smo mnogo šta prošli i videli. Životna dob u kojoj bi, ako nismo stasavali na nekoj planinskoj čuki i u izolaciji od sveta, malo šta smelo da nas iznenadi. I nisam rastao na planini. Živim, iako na obodu, u jednoj evropskoj dvomilionskoj metropoli. I da, baš sam tamo, u toj metropoli za rođendan pio pivo koje košta 360 dinara, a mogao sam ga popiti i ovamo kod mene, na obodu, za 55 dinara ispred prodavnice. Stvar izbora, a svaki izbor ima cenu.

Samo dan pre nego što ću napuniti 44 godine, jedan Almir Muratović, za koga će se kasnije ispostaviti da mu je čitav Facebook profil ispunjen slikama nesrećne, ili pak srećne a siromašne dece, apelima za pomoć istoj i borbi za pravedniji, ako ne baš pravedan svet. Isti taj Almir je postavio snimak devojčice koja prosi u Indiji, koji su napravili bogati turisti. Snimak koji je na toj društvenoj mreži podeljen 10 hiljada puta i koji će vas, ako ste čovek, potresti do kostiju. Na njemu se vidi devojčica kojoj su ti bahati, nevidljivi turisti dali nešto novca, a za uzvrat su od nje tražili da pojede ljutu papriku.

Malena curica, koja izgleda kao da se rodila sa osmehom, lepa iako joj nedostaje nekoliko prednjih zuba, jede tu papriku, vidi se na snimku, jede i osmehuje se zahvalna za udeljeni novac, nesvesna nepravde koja joj je učinjena, osmehuje se iako je organizam tera da plače. Ono što je mene potreslo u korenu jeste smeh koji se sve vreme čuje u pozadini. Iskrivljeni, bahati, neljudski smeh turiste koji je platio da vidi dečiju suzu. Kupio si, sa nešto siće, suzu siromašnog deteta koje si naterao da zaplače i koje ti se uprkos tome ljubazno osmehuje, dok se ti cerekaš kao hijena. I misliš da si čovek? Snimaš to i javno objavljuješ!

Dok sam živ, ubeđen sam, neću zaboraviti taj snimak, ali sam siguran da devojčica hoće. Možda već jeste. Potisnuće ga neka druga muka jer živi u zemlju, drugoj najmnogoljudnijoj na planeti, u kojoj godišnje 90.000 dece NESTANE! Gde samo u glavnom gradu preko 50 hiljada mališana svakodnevno prosi, skuplja smeće, papir, plastiku…, kako bi preživeli! A neće svi preživeti.

Nije preživelo, siguran sam, ni ono nesrećno mače koje je dopalo u ruke dve mladosti iz Leskovca, mladosti koja je izgleda budućnost Srbije. Iznova i iznova se pitam kako nešto što je živo i toplo, u čemu kuca srce, nešto poput mačeta koje ti se verovatno do pre nekoliko sekundi umiljavalo i mazilo oko nogu i koje ti je, po svoj prilici, verovalo jer ti je dopustilo da ga uzmeš u ruke, hladnokrvno, bez trunke emocija (a i razuma) svom snagom, krvnički baciš na prašnjavo tlo uz reči: „Mrdnulo nije, bate“? I sve to snimiš i objaviš hvaleći se kako si najjači. Je l’ te otac, pošto je video snimak, potapšao po ramenu momčino, ili je bio zauzet poslovima oko glavnog odbora stranke?

To, ne ko, što je danas hladnokrvno ubilo nedužno mače, to će sutra nedužnim ljudima lomiti ruke i vrat. Oh, čekaj? Pa to se već desilo! Izvesni baja je onomad, u Novom Sadu, na očigled dvadesetak ljudi, neljudskim batinjanjem prvo onesvestio mladića, a onda mu je SLOMIO OBE RUKE, dok je nemoćan ležao na zemlji! Na očiglled dvadesetak ljudi. Dvadesetak ljudi. Ljudi? A policija i tužilaštvo se prave mrtvi. I mi se pravimo mrtvi. Ili se ne pravimo?

Možemo da okrećemo glavu, praveći se da ne vidimo sav užas kojim smo okruženi, tešeći se da ne živimo u Novom Sadu, Leskovcu ili u dalekoj Indiji i da nam deca ne umiru baš na svakom koraku oko nas, iako skupljamo pare za njihovo lečenje slanjem SMS-a (istina, mnogo ređe i manje nego što istim tim SMS-ovima izglasavamo pobednike bizarnih rijalitija). Umire ljudskost u nama, umiremo mi iako nastavljamo da hodamo.

Ako niste zaplakali kod svakog od ova „tri slučaja“ od muke, jada i nemoćnog besa, onda ste već umrli! Ja sam, iako sam napunio 44 godine, izgleda još uvek živ!

Nije sramota biti siromašan. Sramota je biti bezdušni bogataš okružen sa siromasima.Ovi turisti su, kako bi se…

Posted by Almir Muratovic on Понедељак, 14. септембар 2020.

Tekst: Predrag Aleksendrić

Foto: Screenshot/Facebook

 

One thought on “Sva tuga ovoga sveta stala je u suzu jedne nasmejane devojčice

  • Marija

    Bravo za tekst! ??

    Reply

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *