Mojih 30 godina pod Milom Đukanovićem
Jedno od mojih prvih političkih sećanja, ako tako nešto postoji kao termin u neurologiji ili psihologiji, predstavljaju brkovi Momira Bulatovića. Familijarni i poznati, jer ih je nosio i moj otac, gledali su me sa nekog od predizbornih plakata. To mora da je bilo pre kraja 1997. godine, u mesecima posle mog osmog a pre devetog rođendana.
Sećam se brkova Momira Bulatovića ne zbog njihove izrazite bujnosti ili lepote, nego zbog kontrasta koji su predstavljali u odnosu na izbrijano lice čoveka koji će počevši od 1997. sledećih par decenija zauzeti centralno mesto na plakatima, TV ekranima i u kolektivnoj imaginaciji građana Crne Gore a bogami i regiona.
Jer premda je Milo Đukanović “na vlast” došao 1989, na talasu političke smene generacija u crnogorskoj politici, on kao gospodar zemlje profiliše se tek nakon razlaza sa Bulatovićem. Trojka Bulatović-Marović-Đukanović postaje jednina, i prezimena postaju suvišna, ostaje samo brend u začetku – Milo.
Graditi popularnost, moć i imidž na sukobima i deljenjima postaće zaštitni znak Đukanovića u decenijama koje slede. I tada, kasnih devedesetih, Milo je napravio snažan kontrast u odnosu na Bulatovića: tamo gde je kod Moma bila lojalnost (Srbiji i Miloševiću), kod Mila je bio progres; tamo gde je kod Bulatovića bila skromnost, kod Đukanovića jer bio luksuz koji nije skrivao; prvi je bio guslarsko veče u Domu kulture, drugi MTV.
Tako je to tada izgledalo.
U godinama uspona, Đukanović je surfovao na sukobima: i na onom sa Miloševićem (anegdota o tome kako je odbio da se pozdravi sa Mirjanom Marković na nekom od beogradskih prijema duboko je ukorenjena u kolektivnom sećanju) i na onima u samoj Crnoj Gori. Osetio je u kom pravcu ide talas istorije i legao na njega, da ga nosi.
Nije stvar samo u tome da je sukobe izazivao i na njima profitirao, stvar je bila u tome kako je u njih ulazio i kako ih je vodio – hladno, kontrolisano i bezobrazno.
Primeri i primeri takvog manira mogli bi se naći, ali ja se umesto njih sećam jedne video šale koja je bila popularna ranih dvehiljaditih, sa pojavom PC računara. Ovako je, otprilike izgledala: na ekranu se pojavljuje špil karata i poruka “odaberi jednu kartu”; potom iduća poruka “zapamti koju si kartu odabrao”, pa prazan ekran; pa ponovo špil karata u kojoj nema odabrane, pa poruka “đe je tvoja karta?; i na kraju, na poslednjem slajdu, nasmijano lice Mila Đukanovića i poruka “e jado, DRPIO TI JE KARTU”.
Bio je to “viral pre virala” u Crnoj Gori, a danas sam siguran: neko iz DPS ga je smislio. Jer, nije bilo dosta da pobediš – suština je da otmeš i poniziš. Možda zvuči grubo, ali je istinito: ko ne shvata taj mentalitet, ne razume Crnu Goru. Milo ga razume odlično.
Rasla je popularnost, rasla je i arogancija, a otpadali su politički protivnici: Momir Bulatović je bio poražen mnogo pre referenduma; njegovog prezimenjaka Predraga odnelo je otcepljenje od Srbije; poslednju pravu pretnju iz crnogorskog nacionalnog jezgra – Slavka Perovića, lidera Liberalnog saveza – Đukanović je ne samo pobedio, nego mu je oteo i program, a Perović se potom odselio u Prag.
Trijumf je dosegao zenit u maju 2006. godine, u noći kada su njegove pristalice skandirale Milu “Imamo državu!”, a on im odgovorio da večeras treba čestitati i Srbiji jer je i ona postala samostalna država. To je bilo to – game over.
Ali Đukanović je nastavio da igra, tražeći i stvarajući nove protivnike. I tada su počele da se vide i prve pukotine. Prva i najvidljivija, posle decenija neprikosnovene vlasti, videla se na jesen 2016. godine, kada se u Crnoj Gori desio “državni udar”. Postupak za ovo delo još traje, ali malo kome kredibilno zvuči da su ruske obaveštajne službe – uz pomoć nekoliko internacionalnih plaćenika i grupe radikala iz Srbije među kojima je bila i jedna starija gospođa – tako naivno isplanirale kidnapovanje i potencijalno ubistvo Đukanovića. Pukotine, pukotine.
A onda je počeo polako da gubi živce. Najpre je tri godine pre “udara” usred Skupštine Dritana Abazovića – albanskog opozicionog lidera koji je u tom trenutku imao tek 28 godina a sada možda bude deo koalicije koja će ga svrgnuti sa vlasti – nazvao “bitangom”; onda je u januaru prošle godine pred novinarima držao konferenciju na kojoj je sa poteškoćama održavao stav i obilno se znojio. Nije izgledalo dobro.
Tako načet, Đukanović se odlučio na mnogima nerazuman potez: sukob sa SPC, jedinom institucijom koja je imala veće poverenje naroda od njega, i mitropolitom Amfilohijem, jedinim pojedincem koji je imao veću popularnost od Mila. Zašto? Jasnih razloga nema, jer svima je očigledno da je DPS mogao ozbiljno da uzdrma tek sukob sa SPC.
Mobilizacija ljudi kakvu su proizvele crnogorske litije nije nikada viđena u zemlji. Popularnost DPS ozbiljno se okrunila i sa takvom podrškom ubedljiva pobeda – bilo je očigledno – nije bila dostižna.
Šta sada? DPS ima nesumnjivu i tradicionalnu podršku manjina i svog satelita, Socijaldemokrata, nastalih cepanjem Krivokapićevog SDP. I – to je to. Niko ko bi iz opozicije makar i flertovao sa idejom o kolaboraciji sa DPS ne bi doživeo iduće izbore – bilo bi to političko samoubistvo. I tenzije u ovoj izbornoj noći su izostale: kao da su svi bili spremni. Đukanović je ovoga puta, izgleda, iskopao predubok rov: njegov koalicioni potencijal nestao je u godinama sukoba.
Ima, ipak, još vremena, još par sekundi dok spori procesor Pentiuma 350 ne ispuni algoritam i okrene poslednji slajd u viralu na ekranu kompjutera. Možda im opet drpi kartu.
Tekst: Mihailo Jovićević
Foto: EPA/Milos_Bicanski; EPA/SRDJAN SUKI; EPA/OLIVIER HOSLET;AP/Risto Bozovic
