(LJ)ubi bližnjeg svog – Kako nekoliko slova može da popravi stvar?

(LJ)ubi bližnjeg svog

Na početku beše reč. A onda su ljudi počeli da govore. Govorili su toliko da im se osladilo, pa se reč morala pretvoriti u delo. Delali su u tolikoj meri da su mislili da su prevazišli Boga, izdigli se iznad njega, postali Nadljudi. Boga to beše razljutilo, pa je odlučio da ih rastavi i obesnaži, podseti na njihovu konačnost i da su, na kraju, svi samo kreature vodjene višim silama. Jedan zajednički jezik civilizacije Bog odluči da rasparča u mnogobrojne jezike kojima ljudi govore, ne razumejući se međusobno. Ako je verovati Bibliji, možda možemo tumačenjem navedene priče o Vavilonskoj kuli doći do potencijalnog korena i objašnjenja kako se sve odigralo i dovelo nas do ovog stepena civilizacije i trenutka u ljudskom postojanju gde, opet, ne razumemo jedni druge. I to stvara bes. Mržnju prema stranom. Mržnju prema Drugome. Bližnjem svom.

Balkan je, kažu upućeniji, uvek bio “trn u oku” velikim svetskim silama. Zajedništvo svih Slovena na Balkanu valjda je predstavljalo neizmernu pretnju, pa je strateški moralo doći do njegovog rasparčavanja na sitne deliće. Rat za ratom, stradanja, krvava istorija. I evo nas danas. Tu gde smo. Nemoćni da promenimo prošlost, mi je vučemo kao okove. Hrvati ne trpe Srbe, Srbi Hrvate, Crnogorci se odriču srpskih korena, i nastade nekakav bosanski jezik. Čijom mržnjom smo zatrovani? Kazano uličnom mudrošću, za sve su krivi političari. Politika. Neki ljudi koji opet grade Vavilonsku kulu, samo, ovog puta, vlast protiv naroda.

Regionom je nedavno odjeknula vest o Juretu Zubčiću, mladiću iz Zadra, protiv kojeg je pokrenut sudski postupak zbog prepravljanja grafita Ubi Srbina u Ljubi Srbina. Zvaničan razlog krivične prijave- uništavanje tudje imovine. Autora originalnog grafita se niko nije setio. Ako ćemo biti fer borci za očuvanje ‘tudjih’ imovina, valjalo bi da se neko seti i njemu da pošalje neku kaznu. Jure Zubčić nakon prve prijave u januaru za ‘vandalizovanje tudje imovine’, učinio je to opet. Ovog puta dodao je dva slova. I srce. Kao što vidimo, na njega nije uticala ona sramna sudska odluka da bude kažnjen. On je to opet učinio. Svoj čin “uništavanja”,  argumentovao je borbom protiv ksenofobije. Fotografiju prepravljenog grafita, Jure je objavio uz snažnu poruku koja objašnjava zbog čega se, po drugi put, odlučio na ovaj potez.

-Da, opet sam prepravio grafit.

Ide li vam to na živce? E pa baš mi je drago. Mislite da nište drugo ni ne znam? E pa baš mi je drago. Mislite da sam budala što se izlažem realnoj opasnosti? E pa baš mi je drago da tako mislite.

Jer dok god sam vam ja problem. Dok god vam ja idem na živce. Dok god mene smatrate luđakom radi prepravljanja grafita. Dotad naše društvo ima problem. Jer ne idu vam na živce naši sugrađani koji anonimno pišu ove grafite!? O njima ništa? Nisu vam izazvali reakciju? Oni vas ne živciraju? Oni nisu problem? Zapitajte se tko vas i zašto vas živcira.

I da, slobodno ponovno svedite priču na rat, na ustaše, na partizane. Nisu autorima problem ni srbi, ni ustaše, ni partizani. Oni su sami sebi problem. Koja je to bolesna zadovoljština kad napišeš grafit koja poziva na ubijanje bilo koga? Što sve u životu možeš korisnog za sebe napraviti i za svoju okolinu, a ti se odlučiš pozivat na ubijanje?

Shvaćaš li, autoru, da te filaju mržnjom, da se ne baviš svojim životom? Što će ti donijeti mržnja prema bilo kojoj nacionalnosti? Bolji posao? Bolje obrazovanje? Bolje zdravstvo?

Ajmo sad dogovor, svi u svom okruženju poljubite srpkinju ili srbina. I nemojte mi s tim srbi su ovakvi, hrvati su onakvi. Među svima ima ljudi i onih koji to nisu.

2. S. Hvala onima koji su mi ukazali na grafitP. S. 2. Posebno hvala onima koji su mi poklonili ljubičasti sprej  :)P. S. 3. Loš sam crtač, pa mi je srce ispalo loše.

Njegov čin naišao je na oduševljenje, odobravanje i na stotine komentara ljudi koje osećaju i razmišljaju isto. Svima je dosta. Dosta političke i medijske manipulacije širokim narodnim auditorijumom, sejanje mržnje i straha među narodom, okretanja glave od problema i dopuštanja da se jaz između bratskih naroda produbljuje nekom dogmatikom i filozofijom mržnje koju političke strukture seju među nama.

Jure Stubčić glas je mladih ljudi, onih koji osećaju gorčinu zbog toga što im se indirektno nalaže da moraju da mrze susede, koji se huškaju da razmišljaju na način da voleti svoju zemlju podrazumeva mrzeti susednu. Snažna poruka ovog mladića jeste opomena svima nama- mržnja je stvar izbora. Imamo izbor da pristupimo čoveku kao nama istom, bez obzira na naciju, rasu, versko opredeljenje, i da ga prihvatimo kao nešto istovetno našem postojanju. Jer, svi mi jesmo isto. Svi smo samo ljudi koji vole, teže, nadaju se, smeju, plaču, zaljubljuju se, umiru. Ako delimo iste karakteristike ljudskih bića, nije li dovoljno da prepoznajemo jedni druge prema ljudskom u nama? Iskoreniti zlobu i mržnju koja je među nama posejana davno pre naših rođenja i van našeg pitanja, obaveza je svakog od nas. Obavezani smo da ponovo priđemo jedni drugima, pogledamo se u oči, poštujemo, volimo i da učinimo da razlike među nama budu samo nešto što nas čini posebnima. Obaveza svakog od nas je da prepravi grafit, prekine govor mržnje, pokušava da utiče na one koji su zatrovani mržnjom, i da stanemo na put manipulacijama. Vreme je da zaista počnemo da širimo toleranciju i ljubav. Klicu dobrog za svaki dan. Da ljubimo Bližnjeg svog.

Tekst: Aleksandra Šipovac