SrBstvo kao prepreka ljudskosti? Ili kako smo likovali nad stradanjem Notr Dama
„Nemoguće je, uveren sam, da smo iskreno patili nad stradanjem i paljenjem manastira na Kosovu i Metohiji te 2004., ali i pre i posle, ili kad je goreo Hilandar, a da se danas maliciozno i zaverenički sprdamo sa stradanjem objekta koji spada u nasleđe SVETSKE kulturne baštine, dakle i naše“
Kako smo postali ljudi na dugme, ko nas je naučio da je „naše stradanje“ strašnije od „njihovog stradanja“, ma ko da smo „mi“ i ma ko da su „oni“? Kako nam se lampica za bol pali samo kad boli nešto sa nacionalnim predznakom? I da li je to uopšte moguće? Ili fingiramo?
Nemoguće je, uveren sam, da smo iskreno patili nad stradanjem i paljenjem manastira na Kosovu i Metohiji te 2004., ali i pre i posle, ili kad je goreo Hilandar, a da se danas maliciozno i zaverenički sprdamo sa stradanjem objekta koji spada u nasleđe SVETSKE kulturne baštine, dakle i naše jer i mi smo deo tog Sveta (ili nismo?!?).
Ne, mi smo onomad samo žalili što su to Albanci uradili Srbima, a ne „mi“ „njima“. Otud i objašnjenje kako smo olako prešli preko masovnih grobnica stotine ubijenih Albanaca na Kosovu i Metohiji, ali ni do danas nismo zaboravili Žutu kuću i vađenje i prodaju organa otetih i ubijenih Srba, opet na Kosovu i Metohiji. Jer nama se gore pomenuta lampica za bol (žaljenje, empatiju, saosećanje…) pali samo na etnos! Naš! SrBski!
Zato hladnokrvno i neiskreno izgovaramo „zločin“, a ne „genocid“ kada govorimo o hiljadama ubijenih u Srebrenici i uvek dodamo ono ali…, a Jasenovac nam je potaman i uvek za potkusurivanje. Zato i danas, 20 godina od zločinačkog bombardovanja SR Jugoslavije „patimo i žalimo“, a četvorogodišnja opsada i bombardovanje Sarajeva nas se ne dotiče! Zato je OK paljenje Bajrakli džamije u Beogradu, ali je no-no paljenje Svetih Arhangela kod Prizrena! Zato jer smo SrBi??? I zato, DA BAŠ ZATO nam je predsednik onaj što je onomad pretio ubijanjem 100 muslimana za jednog Srbina!
Iskreno žalim zbog stradanja Notr Dama baš zato što nikada nisam bio u Francuskoj, u Parizu i što ako ikada i odem, pa čak i da ga restauriraju, to više neće biti trag civilizacije iz 13. veka… Smatram sebe stanovnikom Planete, te stoga i svaku planetarno važnu znamenitost doživljavam svojom! Tim više žalim za Notr Damom, iako nisam vernik. Jer sam čovek ili se bar trudim da budem!
Ovo SrBovanje, da budem pošten, nije svojstveno samo SrBima. Imam jednog prijatelja, Bošnjaka, dobrog čoveka koji je jutros ili sinoć, onako srBski upitao da li treba da žali zbog paljenja Notr Dama i da li su Francuzi žalili zbog paljenja sarajevske Vijećnice?
p.s. Ako ovo čitaš prijatelju, nadam se da ćeš ukloniti pomenuti post, ako to već nisi učinio!
Predrag Aleksendrić
