Jugoslovensko, a naše

Pre nekoliko dana sam na poslovnom portalu (na ovom na kojem čitate ovaj tekst) objavio „izraubovanu“ mapu Jugoslavije, na kojoj su prikazane sve firme koje su nekada postojale u bivšoj državi.

„U bivšoj Jugoslaviji se proizvodilo skoro sve, “od igle do lokomotive”, a na društvenim mrežama, s vremena na vrijeme, kruži mapa svih firmi koje su nekada postojale.

Imate li u svom domu još uvijek nešto proizvedeno u SFRJ?“

Očekivano, objava je izazvala veliku pažnju, ali jedan komentar/pitanje mi je ostao posebno upečatljiv. Toliko zapravo da me je inspirisao da napišem ovaj autorski tekst, a on glasi:

“Ima li šta da je bilo baš, baš naše, da nije rađeno po licenci, kopija sa izmenama sitnim… da je naše? Mi izmislili i proizvodili… pričam o cijeloj Jugi!”

U bivšoj Jugoslaviji se proizvodilo skoro sve, “od igle do lokomotive”, a na društvenim mrežama, s vremena na vrijeme, kruži mapa svih firmi koje su nekada postojale.

Imate li u svom domu još uvijek nešto proizvedeno u SFRJ? pic.twitter.com/GuIaHt8lnQ

— Lepša strana Balkana (@NaDrugiPogled) August 19, 2026

Ne znam kako ti, dragi čitaoče, čitaš ovo pitanje, ali mene je ono nateralo da napišem ovaj tekst, sa novim pitanjem: Koliko nas je sada nepostojeću zemlju doživljavalo svojom, toliko da i danas, 35 godina od njene smrti, nešto proizvedeno, rođeno, smišljeno u njoj osećamo našim?

Moram priznati, bilo je vrlo ozbiljnih, ali i duhovitih odgovora na pitanje „Imate li u svom domu još uvijek nešto proizvedeno u SFRJ?“. Mnogi su pomenuli neuništive šporete i mašine „Gorenje“, neki su naveli i one regale „od zida do zida“, a bilo je i onih koji su rekli „sebe i suprugu“. Zaista, jesu li mašine i regali jedino što je nadživelo Jugoslaviju?

***

Ne sećam se razornog zemljotresa koji je pogodio Skoplje u julu 1963., kada je život izgubilo više od 1.000 ljudi. Nisam bio rođen. Ne sećam se ni katastrofe iz aprila 1979. na crnogorskom primorju, gde je u potresu stradalo stotine ljudi, a gradovi bili srušeni do temelja. Imao sam samo tri godine. Suviše mali da pamtim.

Međutim, danas sam suviše star da bih zaboravio učitana sećanja i kolektivnu traumu, a još više da bih ignorisao činjenicu da je tadašnja zemlja, svi k’o jedan, sagradila i nadomestila sve što je bilo moguće, još bolje i lepše. Životi koji nisu mogli biti spaseni nisu zaboravljeni. Njihova imena ponele su ulice, škole, spomenici…

I zemljotres iz oktobra 1969, koji je pogodio Banjaluku, opet je probudio celu Jugoslaviju. Opet su ljudi, ruku pod ruku, ciglu po ciglu izdigli grad iz pepela i obnovili ga. Da paradoks bude veći, u raščišćavanju i spasavanju grada učestvovalo je i 200 zatvorenika, koji su se, nakon pomaganja gradu i ljudima, dobrovoljno vratili u zatvor. (Tamnica, brate, zar ne? Možete li to danas da zamislite?)

Mnogo zemljotresa je pogodilo Jugoslaviju, ali se činilo da je samo učvršćuju. Ljudi su postajali bliži, takoreći ljudskiji, muka se delila ravnopravno. Za stradalima su žalili svi, iskreno, u pomoći su takođe svi učestvovali. Solidarno. A onda je zemlju pogodio najstrašniji zemljotres, zemljotres nacionalizma, 1991. Tlo nije prestajalo da se trese godinama, dok konačno nije razorilo Jugoslaviju, ostavljajući za sobom krv, pustoš i pokidane veze. Od bratstva i jedinstva nije ostao ni veznik „i“. Ili nije baš tako?

Godine koje su usledile porodile su neke nove autoritete i prioritete. „Mi“ se pretvorilo u „Ja“. Neki džepovi su se punili dok se zajednička kasa praznila, ali to više nije bila SFRJ kasa, pa nije toliko bolelo, nego „naša, nacionalna“, skoro pa potpuno čist(k)a. Izgleda da je nekima bilo podnošljivije što ih potkrada „etnički pogodna ruka“. Stari šporeti, koji su i dalje radili, sklonjeni su u podrume, a u uglancanim pločicama u kuhinjama i kupatilima ogledale su se neke druge mašine i zamrzivači. Na stare „Obodine“ počela je da pada prašina.

A katastrofe, k’o katastrofe. Njih ne zanimaju državne granice, ucrtane linije na zemljopisnim kartama. One tresu i plave, pale tamo gde im mi pomognemo. Neprirodnim ustavama, podizanjem rudnika na trusnom tlu, bacanjem opušaka na suncem sprženu zemlju. I nismo ih dugo čekali.

Srbiju su 2014. godine zadesile katastrofalne majske poplave, u kojima je život izgubilo najmanje 50 ljudi. Ispostaviće se da, baš kao što katastrofe ne poznaju granice, ne poznaju ih ni LJUDI. Čini se da je 50 godina „zaraze bratstvom i jedinstvom“ pobedilo nekoliko godina zverstava.

Nakon što su udruženo, Sava, Kolubara i Tamnava oko dva sata ujutro, između petka 16. i subote 17. maja 2014., „navalile“ i krenule da plave Obrenovac, pripadnici ATJ Lučko i interventne policije bili su među prvima u Obrenovcu, već oko 4 sata, SAMO DVA SATA KASNIJE.

Pogađate, to su sve hrvatske policijske jedinice: Antiteroristička jedinica Lučko, specijalna policijska jedinica MUP-a Republike Hrvatske, i Interventna jedinica policije Policijske uprave varaždinske. U timu su bili i ronioci iz Specijalnih jedinica policije Osijek i Rijeka. Kasnije su reagovale Slovenija, Bugarska, Mađarska… Ostalo je istorija (ili povijest).

I šta ćemo sad’? (Konstrakta, hvala ti.)

Ovo je, naravno, samo jedna u nizu toplih ljudskih priča koje se nisu udavile u poplavama. Te 2014. godine plavljene su i Hrvatska i Bosna i Hercegovina. U novinskim arhivima, ali i u sećanjima ljudi pogođenih katastrofom, ostaće zapamćeno da je pomoć stizala (ponajpre) sa prostora CELE bivše Jugoslavije. Slovenija, (tada još ne Severna) Makedonija i Crna Gora pomagale su srčano i bez zadrške. Opet svih šest na istom zadatku. I dalje republike (po uređenju), ali ne republike SFRJ nego samostalne države.

Dobro se i danas sećam rečenice: „U Hrvatskoj imaju rođenog oca, ovdje su dobili drugog“. Izgovorio ju je „Srbin iz Obrenovca“, kako je preneo Večernji list, a odnosila se na hrvatske policajce/spasioce. Siguran sam da je tada izgovoreno stotine sličnih rečenica i da su sinovi i kćeri koji su uskakali u vodu i spasavali što se spasiti moglo, dobili „druge očeve i majke“ širom bivše Juge.

***

Nakon što se voda povukla, a tlo smirilo, odjednom, zamišljam kako se oni šporeti i frižideri, gurnuti u ćoškove nekih potkrovlja i podruma, koji su nekim čudom preživeli potrese i poplave, ponovo izvlače na svetlo dana, da zamene natopljene i pokvarene kineske, turske i korejske „space kuhinjske elemente“. A oni rade „k’o sat“, predu, što bi se reklo.

I dok ovo pišem, nameće mi se jedna misao. Spasavajući ljude iz poplava, neki hrabri ljudi spasli su i sebe. I sve nas. Spasli su našu ljudskost koju, sada pouzdano znam, ni ratovi nisu uspeli da ubiju. I to je odgovor na pitanje s početka teksta (koje me je mučilo): „Zaista, jesu li mašine i regali jedino što je nadživelo Jugoslaviju?“

Nije, nadživeli su je ljudi.

Tekst: Predrag Aleksendrić
Foto: Privatna arhiva