“Nismo mi za rat stvoreni – Dizajnirani smo za mir”

Ne znam da li je do algoritma ili do nečeg još manje razumljivog mi, tek, Twitter lajna mi ovih dana liči na bojno polje. „Kratak fitilj“ i još češće „kratka pamet“ čine da mi povremeno izgleda da su svi protiv svih i da smo još samo jednu varnicu daleko od neugasivog požara! Stihije koja će nas sve progutati.

I ne znam kako, ni zbog čega pred očima mi juče sevnu objava bosanskohercegovačkog kolege koja me je duboko potresla, ali mi je i ulila nadu. Lična, a opet univerzalna priča o ljudskosti, prijateljstvu, ljubavi. Iznikla, ali ne i sahranjena na bojnom polju. Stvarnom bojnom polju, sa pravim puškama i stvarnim mecima koji ubijaju.

„Avgust ‘92.

Dva prijatelja stoje iznad grada i gledaju zalazak sunca. Jedan se zove Asim Kavaz, a drugi Milorad Bursać. U sumraku se vide tek usijani vrhovi cigarete dvije koje prave trzav put od usta do neba.

-Znaš li ti Mišo da ja neću preživjeti ovaj rat?

-Neću ni ja Asime, nismo mi za rata dizajnirani.

I šute tako dva prijatelja. Šute toliko da nebo ječi tišinom, a one cigarete im paraju noć.

Mjesec dana kasnije, Milorada mobilišu i guraju u smrt u kamionskoj sačekuši, a Asima ubijaju na kućnom pragu.

U istom danu. Nisu dizajnirani za rat.

Svi silni “oni” koji su za Asima i Milorada bili tek obična tmina i noć.

Avgust 2019.

Čvrsto sam stisnuo ruku Asimovoj kćerki, ja Miloradov sin.

One dvije krijesnice od duhana su u međuvremenu postale baš pravi sunčani reflektori. Pa razbijaju mrak. Dizajnirane za mir.

(posvećeno čika Asimu i mom ocu)“

Milorad Bursać ubijen je na današnji dan prije 33 godine. Nedostaje mi beskrajno i znam da je ponosan na mene. A ponosan sam i na moje Kavaze s kojima se izgrlim kao sa rodjenom braćom. Mi, za mir dizajnirani.“ – napisao je juče na svom Twitter nalogu Dragan Bursać, bosanskohercegovački novinar i kolumnista, „od oca Srbina i majke Hrvatice“.

Avgust ‘92.
Dva prijatelja stoje iznad grada i gledaju zalazak sunca. Jedan se zove Asim Kavaz, a drugi Milorad Bursać. U sumraku se vide tek usijani vrhovi cigarete dvije koje prave trzav put od usta do neba.

-Znaš li ti Mišo da ja neću preživjeti ovaj rat?
-Neću ni ja… pic.twitter.com/eWXbj9laeb

— Dragan Bursać (@dijalekticar) September 19, 2025

Šta nas to trajno opredeli za mir, čak i kada nam oca ubiju oni dizajnirani za rat? I ko je uopšte taj što dizajnira? Ko nas nahuška na drugog i drugačijeg? Šta se u nama porodi kad krenemo da prebrojavamo krvna zrnca, da se delimo na pravoverne i krivoverne? U čijim rukama je moć da nam naše ruke, umrljane našom krvlju, ostanu čiste? I zašto su nekima, čak i bez vidljive rane, ruke ipak krvave? Ko pomera taj tas na vagi? Ko je svevišnji dizajner?

Znate li za onu indijansku legendu u kojoj starac iz Čiroki plemena priča unuku da u svakom čoveku živi borba između dva vuka? Jedan u sebi nosi bes, mržnju, zavist i strah, a drugi ljubav, dobrotu, nadu i saosećanje. Kada ga dete pita koji vuk na kraju pobeđuje, starac jednostavno odgovara: „Onaj kojeg hraniš.“

Možda je baš to suština i priče Dragana Bursaća. Da su i Asim i Milorad, i pored tame u kojoj su živeli, hranili onog drugog vuka, onog što voli, razume i grli. Da je zato njihovo prijateljstvo nadživelo i rat i smrt. I podelu koju su drugi crtali. I da se baš zbog toga danas, trideset i tri godine kasnije, njihove senke ne prepoznaju po krvavim rukama, već po svetlosti koja se prenosi na sinove i ćerke.

Na kraju, izbor uvek ostaje isti i uvek je naš – hranićemo li vuka rata ili vuka mira, jer mi smo taj svevišnji dizajner.