U Kragujevcu je otvoren klub u kome rade osobe sa Daunovim sindromom

Kafa, sok, ljubazan osmeh konobara… Na prvi pogled, sve je kao u ostalim kafićima, samo je taj osmeh konobara širi, veći, iskreniji, jer njihovoj sreći dok uslužuju goste zaista nema kraja. U Kragujevcu je otvoren klub u kome rade osobe sa Daunovim sindromom.

Kafić je u kragujevačkom naselju Aerodrom u Ulici Neznanog junaka broj 16 i otvoren je svakog radnog dana od 14 do 19 sati. U ponudi: kafa, čaj, sokovi, vode…

– Princip je da vas baš oni posluže, razgovaraju sa gostima i na taj način ostvare interakciju. Kafa je povod da se upoznamo. Oni goste a gosti sa njima. Upoznati na licu mesta nekog ko ima Daunov sindrom, kako se on ponaša, šta od njega može da očekuje, kako mogu da komuniciraju a naši korisnici imaju priliku da upoznaju različite ljude iz svih segmenata društva, kaže za Danas Biljana Radovanović, predsednica Udruženja za pomoć osobama sa L. Down sindromom Kragujevac.

Po njenim rečima ovako koncipiran kafić je inkluzija na delu.

– Svraćaju ljudi koji nas ne poznaju ali žele da nas upoznaju. Na taj način osobe sa Daunovim sindromom kao i smetnjama u razvoju, jer klub objedinjuje obe grupacije, više neće biti izlovane već uključene u društvo. Cilj čitave ove priče je da se i oni osete društveno korsnim i uključenim u zajednicu, i to preko posla, ističe ona ispred Udruženja „Daun”.

Klub je za sada registrovan kao udruženje ali, po njenim rečima, to je model u pripremi koji treba da preraste u socijalno preduzeće.

– Tada će naši korisnici koji sada rade u njemu angažovani dobrovoljno, moći da se zaposle i ostvare stalni prihod i staž, navodi Biljana Radovanović.

Dok razgovaramo komšije iz naselja stižu u lokal.

– Dobar dan, došli smo da popijemo kafu, kaže bračni par iz obližnjih zgrada.

– Izvolite uđite, srdačno odgovaraju domaćini.

Tu u smeni su Laki i Marko, konobari koji preuzimaju goste.

Bilja ih uvodi u posao. Svaki početak je težak. Jeste ali ovom njihovom početku, volje, entuzijazma i osmeha ne manjka.

Klub je počeo sa radom prvog, a svečano otvaranje je bilo 14. avgusta. Iz udrženja su okupili sve ljude iz grada sa kojima sarađuju, civilni sektor, Crveni krst, donatore, prijatelje, naravno komšiluk.

Na otvaranju, prošle srede dr Gordana Damnjanović, pomoćnica gradonačelnika za zdravstvenu i socijalnu zaštitu, ljudska i manjinska prava je, kako je naveo kragujevački portal Glas Šumadije, posebno naglasila:

– Danas smo na otvaranju jednog kluba, to nije nikakva novina, ali je novina u našem gradu zbog toga što je ovaj model druženja, socijalne inkluzije, da dođu naši sugrađani da popiju kafu, da imaju empatiju, da vide kako žive porodice koje imaju osobe sa Daunovim sindromom, rekla je ona.

Takođe, dr Damnjanović je istakla i da se će raditi na tome da se prostor ispred kafića uredi klupicama i spravama za decu, kako bi roditelj, bake i deke mogli da popiju kafu i druže sa osobama iz Udruženja, a da istovremeno i deca iz naselja imaju razonodu, preneo je Glas Šumadije.

Konobari se smenjuju svakog dana po dvoje-troje u smeni, i za dobijaju nagradu za svoj rad i trud. Piće se ne plaća, ne postoji klasičan račun, već funkcionišu na principu donacija, koliko ko da, kao što je u kafiću u Beogradu, podseća Biljana Radovanović.

A, u lokalu istaknut i njihov omiljen natpis – Svi smo mi heroji.

– Imali smo maskenbal i uličnu žurku sa decom iz škole glume. Svidelo im se da iako maskirani, neko je priceza ili vitez, svi smo mi u životi neki heroji, jer smo drugačiji, svoji heroji, posebni ali imamo neku svoju ulogu u društvu, pojašnjava predsednica kragujevačkog Udruženja „Daun”.

A, komšije reaguju odlično. Aleksandra Avejić, tu iz naselja, sa Aerodroma, slučajno videla reklamu za klub na Fejsbuku.

– Odlična ideja. Iskreno sam oduševljena ovim ljudima i mnogo mi je drago što sam imala priliku da ih na ovaj spontani način upoznam, kaže ona, onako, iskreno, uz kafu.

Njen suprug Mihajlo Avejić pak video je reportažu o kafiću na TV N1.

– Drago mi je da i dalje postoji to dobro u ljudima i da još uvek nije kod nas „sve baš tako crno”. Došli smo da ih podržimo i dolazićemo i dalje, naravno, nadovezuje se on između dva srka kafice.

Marko i Laki, ali i ostali njihovi drugari su već u poslu. Ipak, nalaze vreme i za medije, dok prolaze oko stolova.

– Meni je lepo ovde, lepo se služimo i lepo se slažemo, kaže dvadesetsedmogodišnji Lazar Stakić Laki, dodajući „da postiže sva konobarska zaduženja”.

Po njegovom mišljenju ovaj klub im je baš lep.

– Lep je prostor, svi smo tu drugari, radimo, crtamo, pa nosimo kafu, kuvamo…, završava on dok kafom poslužuje novopridošlu gošću.

Njegov vršnjak Pavle Stevanović (ne zaboravlja da naglasi da je ime dobio po dedi, očevom ocu) slaže sa da zajednički „sve postižu”.

– I da radimo i da se odmorimo, i da se družimo i poslužimo. Sve je lepo, a meni je baš super, dodaje Pavle.

Klub se mnogo sviđa i Bojanu Jokiću (44), koji je tu uz njih.

– Svi se družimo lepo, super nam je, igramo se i tako, zadovoljan je i on.

Dok oni rade i služe goste razgovaramo sa Snežanom Stevanović, Pavlovom majkom.

– Kafić je pun pogodak. Oni su svi do 26. godine bili u školi – ŠOSO „Vukašin Marković”. Posle toga je prestajao neki njihov organizovan život i bivali su prepušteni sami sebi i svojim porodicama. Većina je bila kod kuće, bez ikakvh aktivnosti a naravno, kada nema aktivnosti deca stagniraju. Ovakvim angažovanjem i poslom oni se pre svega osećaju korisnim, druže se ali uz rad što je veoma važno, ocenjuje ona.

Takođe, navodi Snežana, boravak u ovako koncipiranom klubu se ne svodi samo na služenje kafe i sokova, već imaju likovne i muzičke radionice kao i radionice sa studentima psihologije. Stalna događanja, odlasci na izlete ili manifestaciju na Hipodromu gde su ih ugostili članovi sportskog konjičkog udruženja „Pastuv” odmah po završetku razgovora sa nama.

– Njima sve to mnogo znači, a i nama. Roditeljima nekada ume da bude i prenaporno, jer nismo više u cvetu mladosti već u ozbiljnim godinama i svaka pomoć je dobrodiošla a kamo li ovako osmišljena, iskrena je ona.

Novi gosti neprekidno dolaze: „Dobar dan.”, „Šta radite?”, „Je l ste dobro”…, neprekidno se čuje sa vrata.

– Izvolite, izvolite, dočekuju ih spremni domaćini i osoblje lokala.

Jer ovde, u ovom kafiću inkluzija na delu počinje još na vratima uz dobrodošlicu i obostrani osmeh gostiju i poslu ozbiljno posvećenih konobara Lakija, Marka, Pavla, Bojana i svih ostalih njihovih drugara i drugarica pravih heroja u onoj za sve najtežoj i najvećoj borbi – svakodnevnoj, životnoj.

Tekst: Zoran Mišić
Foto: danas.rs