2. jula 1995. jugoslovenski košarkaši postali evropski šampioni u Atini.
Bilo je u istoriji jugoslovenske košarke mnogo „zlatnih“ datuma. Biće ih – siguran sam – još, ali taj 2. jul 1995. imaće uvek posebno mesto. Zbog količine emocija, zbog izliva opštenarodne radosti, zbog inauguracije „balkona lepše Srbije“ na zgradi Skupštine. Doček naših junaka sa Evropskog prvenstva u Atini 1995. bio je početak tradicije kojom se ponosimo, koja traje i koja – zahvaljujući sjajnim sportistima koje imamo – sve češće lepim povodima dovodi pod čuveni balkon desetine hiljada ljudi, uglavnom mladih među kojima su i oni koji će se i sami, za koju godinu, popeti na terasu našeg ponosa.
Jugoslavija, još uvek cela, bila je treća na Evropskom prvenstvu 1987, druga na Olimpijadi u Seulu 1988, prvak Evrope 1989, prvak sveta 1990. i ponovo prvak Evrope 1991. Čekala sa Olimpijada u Barseloni 1992. kao kruna sjajne generacije, ali tamo su se pojavili samo neki od članova velike jugoslovenske reprezentacije, i to u dresu Hrvatske. Veliki jugoslovenski tim bio je, uz Slovenca Zdovca, kombinacija sjajnih srpskih i hrvatskih igrača, ali dok su Hrvati osvajali srebro na Olimpijadi 1992. i bronzu na EP 1993. srpski asovi su velika takmičenja tri godine gledali na televiziji. Zato je povratak u Atini bio onako veličanstven. Ako je kvalitet do 1991. bio gotovo podjenako rasporedjen izmedju srpskih i hrvatskih asova, posle odvajanja prednost je prešla na stranu srpsko-crnogorskih igrača jednostavno zato što su pristigli novi veliki talenti koji su ubrzo postali i veliki igrači. Srbija je već 1992. imala jednog Dejana Bodirogu, u Atini 1995. pojavili su se Željko Rebrača, Saša Obradović, Dejan Tomašević… uskoro su stigli Igor Rakočević i Marko Jarić, a za za EP 1999. konačno smo dočekali povratak naših igrača koji su kao mladići otišli u Grčku: Pedja Stojaković, Milan Gurović, Dragan Tarlać… Zahvaljujući takvim asovima dominacija naše košarke protegla se sve do 2002. Šta je bilo posle, i kako je danas, znamo.
Bilo kako bilo, selktor Dušan Ivković sakupio je 12 igrača i poslednjeg dana maja oni su odigrali prvu zvaničnu utakmicu posle tri godine. Jedva su, posle produžetka, pobedili Bugarsku u čijim je redovima blistao Mladenov, ubacio nam je 42 poena! Bugari su u 15.minutu vodili sa 41-26. Jedva smo se vratili u meč a trebalo je dodatnih 5 minuta da se dobije (93-87). Sve ostalo bilo je lakše a drugi putnik za Atinu postala je Turska, bolja u direktnom duelu sa Bugarskom.
U Sofiji nije bilo Divca (umesto njega je igrao Zoran Stevanović) ali je stigao za Atinu gde je forma podizana iz meča u meč. Prvo su poklekli Grci (84-80), pa Litvanci (70-61), pa Italijani (87-74), zatim Šveđani (85-58), potom Izrael (72-59) i na kraju grupe Nemačka (92-79). U četvrtfinalu su savladani Francuzi (104-86), u polufinalu Grci (60-52), u finalu Litvanci (96-90).
Gledao sam, što uživo što na TV, sva finala evropskih šampionata od 1961. ali takvo kao ovo atinsko nisam video nikada.Mnogi se slažu da je bilo najbolje u istoriji evropskih šampionata. Festival ofanzivne košarke, mnogo majstora na obe strane, veliki duel Đorđevića (41 poen, 9/12 trojke) i Marčulionisa (32 poena), Divca i Sabonisa, Danilovića i Karnišovasa, Bodiroge i Kurtinaitisa, Savica i Einikisa, Paspalja i Stombergasa… Nezaboravno.
Tekst: Vladimir Stanković
Foto: kosmagazin.com