Dosta je kopanja po ranama ljudi koji tuguju u Vukovaru.

 Pre nekoliko godina objavljeno je istraživanje kako u Bugarskoj najviše čekaju vesti da bi se odgledala vremenska prognoza za sutrašnji dan.

Ova informacija, o trenutnom stanju atmosfere nad nekim mestom, od ključne nam je važnosti kako bismo sutradan posložili naše dokone živote i da bismo istu strepnju i torturu, u pogledu vremenske prognoze, sačekali naredno veče.

Inače, za neznalice i one koji su skloni senzacionalizmu, svaka prognoza koja govori o predviđanjima dužim od tri dana upravo je na nivou reči koja se koristi – prognoza i predviđa vremenske prilike, ali ih ne potvrđuje.

Nama to ne ide u glavu jer mi od drugih želimo da nam daju tačne informacije, pa i u prognozi, koje ćemo mi onda da prekrojimo da bismo ih preneli na nama jedinstven, najviše netačan, način.

Imajući u vidu da nam se bliži 18. novembra, prethodnih godina mnogi su se porazboljevali radi prehodanih višekilometarskih kolona sa pocepanim čarapama u zengama, bitno je znati kakvo vreme nas čeka i to samo radi jednog ispraznog razloga.

Važno nam je da nam kiša ili sneg ne pokvare više desetina napravljenih fotografija u Gradu heroju koji hodočastimo da bismo to objavili na društvenim mrežama i time zadovoljili sopstvenu malodušnost i tuđu sujetu.

I ove godine obeležavamo godišnjicu pada Vukovara koji je žrtvovan radi ”nacionalnih” interesa cele Domovine, a pre svega radi međunarodnog priznanja kome se težilo od ”stoljeća sedmog”.

Još samo čekamo vesti da li će biti više kolona sećanja jer nam je u DNK da se delimo i koljemo i bez da u koloni imamo Srbe koji su nam i dalje krivi za sve šta je bilo i šta tek dolazi.

U petak, 18. novembra, praznujemo neradan dan koji je imenovan kao Dan sjećanja za žrtve Domovinskog rata i Dan sjećanja na žrtvu Vukovara i Škabrnje.

Tačno pre 31. godinu, nakon tri meseca svakodnevnih napada i opsade od strane JNA i paravojnih pripadnika kojekakvog mentalnog zdravlja, grad Vukovar je slomljen i pao je u krvave ruke onih koji su ga rušili i koji su ubijali ljude na tuđem kućnom pragu.

U gradu Vukovaru i okolini ubijeno je najmanje 32 dece. U masovnoj grobnici, gde je Memorijalno groblje, pronađeno je 938 tela, dok je u masovnoj grobnici na Ovčari pronađeno 200 tela, a za još oko 60 se traga.

Prema podacima od pre dve godine ukupno je stradalo više od 2.700 ljudi te se traga za oko 525 osoba sa područja Vukovarsko-srijemske županije, od kojih je njih 386 sa područja grada Vukovara i okolnih naselja.

U kolektivnoj svesti naše lepe Domovine, to je ono potenciranje emocija i nabijanja osećaja griže savesti, grad Vukovar je zapisan, a zapravo je sinonim, za besmisleno i uzaludno razaranje i sve strahote rata.

Krvoproliće jedne te iste krvi sa istim nasleđem i jasno nam je sličnom budućnosti. Jer u gradu Vukovaru ubijeno je i ono malo šanse civilizacije kojoj smo skrivećki pripadali čime je ogoljeno ono naše pravo ”ja” koje nas samo u odsustvu repa razlikuje od zveri.

Prisetimo se u našoj plitkoj pameti, očigledno je to tako jer su neki i dalje spremni da zasuču rukave i jedni drugima nanovo džigericu da vade, kako je Međunarodni sud pravde (ICJ) odbacio hrvatsku tužbu protiv Srbije za genocid u istočnoj Slavoniji, zapadnoj Slavoniji i Dalmaciji i to iz više razloga.

Formalistički gledano, tzv. ”treća” Savezna Republika Jugoslavija 27. aprila 1992. godine postala je potpisnica Konvencije o genocidu, a većina zločina počinjena je u jesen 1991. godine. U to je vreme, formalno, Hrvatska bila u sastavu tzv. ”druge” Savezne Federativne Republike Jugoslavije do međunarodnog priznanja u januaru 1992. godine.

Sud je utvrdio genocidna dela, ali nije i genocidnu nameru, odnosno da Hrvatske nije dokazala nameru i urotu da se unište Hrvati u delu ili u potpunosti na zauzetoj teritoriji. U tom kontekstu se ističe i da JNA nije iskoristila priliku (kako opasna rečenica) da ubije sve zarobljene hrvatske vojnike, već ih je većinu odvezla u logore.

Sud je konstatovao da su počinjena brojna ubistva i zlostavljanja Hrvata koji odgovaraju činjeničnom opisu zločina genocida, ali da se zapravo radilo o cilju etničkog čišćenja, a ne genocida.

Za prosečnog čoveka, onog koji jedva preživljava u zemlji članici Evropske unije, koga jedna neisplaćena plata ili mizerna penzija deli od totalnog siromaštva, ovakvo tumačenje opustošene zemlje natopljenje krvlju, bez meda, čini dodatnu frustraciju.

Gde mu se denu ona pravda o kojoj svi nešto znamo, a na kraju ispade da ne znamo ništa. Zašto je izostalo poniženje i patnja drugoga zarad naše muke koja je, tako čovek tumači, banalizovana i čija relativizacija ostaje navedena u udžbenicima prava.

Grad Vukovar nekada je bio sinonim za najgore u ljudima, sa svih strana, od strane svih nivoa vlasti i od strane onih koji su ”pušteni s lanca” da sprovode totalno bezvlašće.

U pitanju je grad koji je najveća sramota ljudskih, odnosno srpsko-hrvatskih, odnosa jer su svi nejednako, u ratu i miru, učestvovali u žrtvovanju ljudi i razaranju njihove imovine i zajedničke kulture.

Da smo pametni, a nismo, osim što smo obnovili Vodotoranj bolje bi bilo da smo radili na obnavljanju poverenja u zavađenoj zajednici pružajući ruku jedni drugima zarad neizvesne nam budućnosti dece koja ostaju iza nas.

Jer to je upravo svrha pominjanja grada Vukovara danas – solidarnost, razumevanje, međunacionalni dijalog i trpeljivost, a ne stalno kopanje po živim ranama ljudi koji su ostali da tuguju za onima koji su u gradu Vukovaru nasilno izgubili živote.

Tekst: Ivan Zidarević

Foto: autograf.hr