20 Aprila, 2024
AktuelnoKolumne

„Za vas kuj ne silazite u jamu, nebo mož‘ biti i poružno. Nama rudarima je uvek najubavo, samo kad gi vidimo…“

Novembar 2004, zvoni Nokia 3310 u vreme ručka, zove me direktor. Dobijam zadatak da na jamski utovarivač ugradim mikrofilter, ujutru da krenem, on je sve organizovao, bla-bla-truć…

Sačuvaj me Bože njegove organizacije, al‘ ajd‘… pakujem prnje za dva dana, alat i pravac jug.

U Krivu Feju, selo na planini Besnoj Kobili, stižem pre podneva. Grot, rudnik olova i cinka, i spolja je izgledao sumorno. Blato, oronule zgrade i novembarska susnežica stvaraju ambijent iz nekog horora B produkcije sa kraja 70‘.

U zgradi uprave me dočekuje Gagi, inženjer u jami. Mlađi od mene tek koju godinu, ali sitne građe i širokog, dečačkog osmeha. Rukujemo se, stisak kao kleštima, sušta suprotnost pojavi. Jak južnjački dijalekt izbija iz svake reči iako se trudi da govori „knjiški“ da bi ga lakše razumeo.

Dok me vodi ka garderobi da zadužim opremu, priča mi o poreklu imena sela i planine.

„Bilo neko devojče, Feja, ubava k‘o slika, ma luda k‘o struja. Jahala podivlju kobilu, ova je zbaci pa Feja skrši kuk. Od tad je vikaše Kriva Feja, a besna kobila što ‘e tepaše utekla u planinu. Posle su čobani našli kosti, tu gore, na onu golet, pa planinu nazvaše Besna Kobila…“

Slušam ga i oblačim prašnjavu opremu „iz rezerve“. Radne pantalone oblačim preko farmerki, jer je u rudniku uvek hladno, pa jaknu, debeli prsluk preko jakne, na kraju šlem sa lampom.

Pored vozića koji vozi smenu u utrobu planine se nalazimo sa ostatkom ekipe: Dragan, serviser iz kompanije Atlas Copco, majstor iz radionice rudnika, vozač mašine i još jedan rudar, krupan stariji čovek sede kose. Dragan u svojoj novoj opremi, šljašte fluo-trake na sve strane,stari rudar ga zadirkuje:

„A, be, bate, u rudnik idemo, ne na Mars!“

Smehom prekraćujemo vreme dok „mašinovođa“ nije pozvonio iz lokomotive. Vreme je. Ulazimo u uske vagone i krećemo. U tunelu dugom oko 7 km vlada tama. Tek po neko svetlo uz put obasja mokre stene oko nas, a buka i škripa voza obesmišljavaju svaki pokušaj razgovora. Posle 40 minuta ovog čudnog roler-kostera stižemo u centralnu prostoriju. Dvorana sa barakom u jednom delu je slabo osvetljena. Pored nas prolaze prašnjava lica prve smene i uz „Srećno“ i osmeh ulaze u vagone.

Ulazimo u lift, vožnja se nastavlja još oko 350m u vis, a onda kroz lavirint mračnih i mokrih tunela do okna, gde se pod svetlošću lampi sa šlemova iz mraka pojavljuje utovarivač. Pitam Gagija:

„Odakle ovolika voda u jami?“

„Ovde ima preko 200 izvora vode. Ubava, studena, za pijenje…“

„Pitka? Sigurno?“

„Sigurno, bate, živ ti ja!“ javlja se mašinista „deset godini ‘e pijam, svaki d‘n“

Samo pod lampama sa šlemova operacija popravke traje skoro 3 sata. Mašinista je upalio moćni dizel i isterao mašinu kroz uski tunel na dnevno svetlo.

Ostali smo samo Gagi i ja da uzmemo mere za creva i obeležimo mesto za kačenje filtera šibani hladnim vetrom i susnežicom na oko 1400m nadmorske visine. Završismo i to. Kaže Gagi:

„Ajd‘ idemo da izedemo po banicu sa sirenje…“

Vraćamo se u centralnu prostoriju, peremo ruke u onoj vodi koja izbija iz stene i otiče kanalom pored pruge. Popih nekoliko gutljaja. U baraci veći deo smene, zbijeni na klupama oko velikog stola od talpi. Na stolu topla „banica sa sirenje“, u stvari debela gibanica, veliko parče i čaša jogurta svakom.

Rudari ćaskaju na „Vranjanskom“, ja ih po nešto i razumem zahvaljujući Vranjancima sa kojima sam provodio vreme u uniformi. Dragan serviser, Dorćolac, ne razume ih ni reč. Tada je stvarno delovao kao da je pao s‘ Marsa. Gagi, majstor iz radionice i ja sedamo u voz, izlazimo iz okna i idemo u radionicu da napravimo creva. Završavamo i to i odlazimo na spavanje u samački hotel, par stotina metara od kruga rudnika.

Sumorna zgrada iz 70‘ je spavaonica za one koji ne žive blizu. Liči na scenografiju za neki „film noir“, no to me nije mnogo doticalo.

Posle tuširanja sam, od umora, zaspao k'o klada. U rano jutro, sa prvom smenom, ceo put ponovo, samo Gagi i ja. Voz, lift, šetnja, ugradnja filtera, klopa (pasulj ovog puta), pa napolje. Kada smo izašli na svetlost dana, Gagi skida šlem, podiže pogled ka nebu i sklapa oči dok mu ona hladna kiša, koja pada danima, obliva lice. Na moj upitni pogled odgovara:

„Eh… sekoj rudar ima negde stenu de gu piše njegovo ime. Nekoj ‘e nađe, pa gi stena utepa. Svaki d‘n kad je ne nađem, u nebo pogledam, Bogu zahvaljujem koj me varka.“

Prilazi mi bliže pa nastavlja uz onaj njegov dečački osmeh: „Za vas kuj ne silazite u jamu, nebo mož‘ biti i poružno, ko ovo, sivo, s‘kišu. Nama rudarima je uvek najubavo, samo kad gi vidimo…“

Onda me šljapi po ramenu, diže se prašina iz onog prsluka:

„A ti, bate, sad si, još malku pa naš!“

„Kako vaš?“

„Esi radia dve smene u rudnik?“

„Jesam.“

„A pija vodu iz rudnik?“

„Jesam.“

„I jea u rudnik?“

„I to, dva puta…“

„Pa eto! Još po rakiju da popijemo i ti si naš! Rudar!“

Popili smo i po tu rakiju u upravi gde sam im dao uputstva kako da dalje održavaju mašinu.

Mašina se više nije kvarila, Gagija više nisam video. Od Dragana sam, 3 godine kasnije, saznao da je sa porodicom otišao u Nemačku kod nekih rođaka i tamo ostao. Ne znam da li i tamo ulazi Đavolu u avliju, ali sam siguran da mu je nebo i dalje „najubavo“, kakvo god da je.

Nema poštenije zarađenog dinara od rudarskog, većeg srca od rudarskog, niti boljih ljudi od rudara. Nema ni većeg komplimenta nego kad ti rudar kaže:

„Sad si naš! Rudar!“

SREĆNO!

 

Tekst: twitter.com/Grof_OdKaculica

Foto: nadrugipogled.com/arhiva

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *