Pre svega čovek, a ne Hrvat ili Srbin AKA Čudo u Kustošiji

Prvi put sam u Zagrebu bio 2016. godine, u leto, nekoliko dana pre nego što ću napuniti 40 godina života. Zašto tek tada, zašto ne pre? Pitanje za neku drugu priču, sa nekoliko univerzalnih odgovora. Iste godine sam, takođe prvi put, bio i u Splitu, Sarajevu, Tuzli snimajući dokumentarac o odnosima mladih u Regiji, ali i to je za neku drugu priču. Dakle, prvi put u Zagrebu za četiri decenije, drugi put već za četiri meseca. Zbog planetarno popularnog Adventa!

Usled nepredviđenih okolnosti, samo nekoliko dana pre nego što ću poći za Zagreb, javio se problem sa smeštajem. U rešavanje problema se uključuju ljudi koje sam upoznao samo četiri meseca ranije, a problem, zapravo, rešava čovek kojeg u stvari nisam ni poznavao, osim sa društvene mreže. Ponudio mi je smeštaj u svom stanu u Kustošiji, zagrebačkoj četvrti za koju sam tada čuo prvi put! (Sada je mnogo poznatija po ogavnom nastupu Bad Blue Boysa)

Sačekao me je ispred Glavnog željezničkog kolodvora gde smo se i praktično upoznali, odvezao taksijem (o svom trošku) do svog stana u Kustošiji, dao mi ključeve i izvinio se što mora da se vrati u grad jer su se spremali za nekakvu promociju sutradan. I tek tako, ostajem sam u nepoznatom stanu, nepoznatog čoveka, Hrvata, ja Srbin iz Srbije. Tako bi to pročitali oni površni. Ono što se tada zapravo dogodilo je da je jedan čovek (ispostaviće se kasnije, DOBAR čovek) izašao u susret drugom čoveku i to je to! To nije vest! To neće Kustošiju dovesti na naslovne strane srpskih i hrvatskih tabloida, pa i šire. A trebalo bi!

Ne sumnjam da tamo negde postoji stotine Peđa koje je ugostio neki Ivan i na hiljade Anti i Nikola, Juraja i Pera, Nikolina i Mia, Gregora i Lovra, Maja i Jasmina, ali oni nikad neće biti vest iako su tiha većina. Oni nikada neće pretiti srpskoj ili hrvatskoj, niti kojoj drugoj deci, a kamo li ih stvarno ugroziti. Oni ne prolivaju krv, oni samo šire ljudskost i čovečnost i kao takvi, oni nisu vest! Njihova imena se neće naći na naslovnim stranama. A, ponavljam, trebalo bi!

Trebalo bi da je to vest, jer bi tada Živorad iz Malog Mokrog Luga ili Joža iz Poskokove drage saznali da je rat odavno završen, štaviše, da ga nikada nije ni trebalo počinjati i da su Zagreb i Beograd udaljeni samo 400km. Saznali bi i da je moguće hiljadu dinara razmeniti u kune na Trgu Bana Jelačića, a da ih prethodno ne menjaš u tisuće, kao da se na Slaviji u svakoj pekari može kupiti kruh.

Postavlja se samo pitanje, ako bi Živorad i Joža to saznali, onda bi morali da gledaju nešto više od RTS-a i HRT-a, a kada bi gledali sa razumevanjem, možda bi prestali da glasaju za one koji ih međusobno huškaju, drže u imaginarnoj mržnji i dovoljno siromašnima da ne mogu da kupe autobusku kartu na relaciji Beograd – Zagreb.

Pre će Živorad i Joža osvanuti na naslovnim stranama sa svojim transparentima „Ubi, zakolji da Hrvat ne postoji“ i „Srbe na vrbe“ nego što će Peđa i Ivan koji na tečnom srpskohrvatskom/hrvatskosrpskom međusobno govore i još bolje se razumeju. Zato će svaki sledeći put kad čujem za Kustošiju moja prva asocijacija biti vlak koji na stanicu stiže tačno na vreme i do Zagreba mu treba osam minuta, a ne Bad Blue Boysi i njihov sramni transparent!

Tekst: Predrag Aleksendrić

Foto: nadrugipogled.com/arhiva