Balkan za početnike ili “Može i ovako”
Nije da sam se naputovao, ali nije i da mi je prvi put. Za razliku od njih (mojih prijatelja), ja sam već video i bio u hrvatskom Splitu, oni su bili u onom izgubljenom, jugoslovenskom, pre više od tri decenije. I sve vreme strepeli zbog beogradskih tablica, te slomiće ih, polupaće šoferšajbnu, našaraće mrziteljske grafite… Ništa od toga se nije desilo, a nije da nije moglo. I nekako sam znao da će biti tako!
I dok smo izbezumljeno tražili po parkinzima, na ulici, pokraj plaža, bar još jedan auto sa beogradskim tablama osim našeg, potvrdu da nismo komletni i jedini ludaci, ipak nismo propustili da sretnemo ljude! Ili oni nisu propustili nas! Troje odraslih i dvoje dece, sa prilično glasnom i jasnom ekavicom, nikako nisu mogli da prođu nezapaženo.
Na stranu to što najmlađi član srpske posade u pohodu na hrvatsko primorje, koji ima šest godina, još ne razlikuje grad od države i obrnuto, pa u Zagrebu pita, onako detinje i bezazleno: Da li je ovo i dalje Srbija? Kako to da mi govorimo isti jezik??? Ako pitaš Šešelja, mislim se, jeste jedna država i nije isti jezik! Sve druge odgovore mogu samo da naslutim!
Elem, da se vratim na plažu. Čuju nas, prepoznaju i, verovali ili ne, raduju nam se! Tako smo naučili da je najveći frajer sa Visa 60-ih obožavao Beograđanke i njihov „naglasak“ i da je isti taj Šjor navijač Partizana, onda kada ne igra protiv Hajduka! Poznaje Beograd bolje nego ja i seća se svih susreta ova dva kluba.
Gore pomenuti, naš najmlađi, šestogodišnji član, uredno sa Marinom (ona devojčica, on dečak) zida kule u pesku, a oboje ćute i samo se pogledaju. Kada sam im prišao i (kao odrastao i za njih, sveznajući) objasnio da mogu slobodno da razgovaraju jer govore istim jezikom, komunikaciju su ipak prekinuli talasi. Srušili im kule i ujedno okončali možda i neku simpatiju.
Našao se, tu na plaži u Splitu, na Firulama, još jedan Barba privučen štokavskom ekavicom, koji nas je poučio kako da tretiramo žene (ma koje da su nacije) i onako slikovito u stilu najboljih objasnio: Žena se ženom leči! To što je s nama bila i ćerka mog prijatelja, stara samo 12 godina, nije ga omelo. Ipak je bio gospodin i dodao: Da oprosti sinjorina!
Dobijali smo besplatne jogurte uz plaćeno pecivo, besplatne savete kako da stignemo do najbliže plaže i ona sitna (po malo srpska uputstva) kako da izigramo sistem i ne platimo autobuske karte za dvoje najmlađih, ma svega je bilo… Ali jedno je sigurno! Sve smo bili, samo ne stranci!
A u Sarajevu! Tražili smo zgradu u kojoj je odrasla majka mog prijatelja. I to 11. jula, na dan Genocida u Srebrenici! Slučajno. Pitali ovamo i onamo. Sjatili se ljudi da pomognu. Onaj sa Ilidže ne zna, ali ima nekog na Grbavici. Zove ga, silazi iz zrade! Uključuju se i vođe Mesne zajednice. Nude mape. Pitamo prolaznike! Na kraju nam (očekivano) pomažu taksisti! I nalazimo je!
U Višegradu mi prilazi mladi musliman, 15 mu je godina, napustio školu, Rom i kaže: Nas su Srbi proterali odavde i gleda moj srbijanski pasoš. Mene sramota, ne znam šta da mu kažem, a on me odjednom pita: Hoćeš da ti prevedem (arapski) natpis na Kapiji, na Ćupriji? Nasmešimo se obojica… Dugo smo potom pričali…
I ko bi reko?
I gde sledeće godine?
Put Splita? Pa naravno 😊
Tekst: Predrag Aleksendrić
Foto: nadrugipogled.com
fino prvo pokoljes stotine hiljada u jasenovcu, onda proteras stotine hiljada i onda fino glumis smekera . dokdle bre budalastina. to je onaj divni split gde kad setas sa dresom zvezde letis u more ili naidjes na izbusene gume( prosle god kada sam bio sa bratom). daleko im lepa kuca. koliko smo bolestan narod hahah a posle se cudimo sto vlada vucic, broz, tadic, sloba i ostala bagra