Kulturolog Zlatko Jovanović: Polazna tačka svakog projekta mora biti realan života Roma

Gradska opština Mladenovac u saradnji sa Forumom Roma Srbije realizuje projekat “Pozitivni narativi o kulturi i kulturnom nasleđu Roma”, koji finansira Evropska unija, a koji za cilj imajačanje socijalneinkluzije pripadnika romske nacinalne manjine, smanjenje diskriminacije i podsećanje naHolokaust Roma.

Tim povodom razgovarali smo sa gospodinom Zlatomirom Jovanovićem, kulturologom, književnikom, novinarom i prevodiocem za romski jezik. Naš sagovornik, rođeni Obrenovčanin, predsednik je Udruženja romskih književnika, direktor radija „Rom“- Obrenovac, glavni i odgovorni urednik romskog portala, član je Udruženja književnika Srbije i ima status samostalnog umetnika. Kao borac za romska prava i unapređenje obrazovanja objavio samostalno 24 knjige i tridesetak u koautorstvu.

Dobitnik je brojnih priznanja, a ove godine uručen mu je Zlatni Beočug za trajni doprinos kulturi Beograda.

• Gospodine Jovanoviću reklo bi se da predstavljate neiscrpan izvor stvaralačke energije. Posle toliko objavljenih knjiga, radio emisija ili novinskih tekstova , možete li nam reći u kojoj meri smo postali bliži jedni drugima i da li je romska kultura još uvek na margini društvenih kretanja?

Možda deluje kao da radim mnogo, ali istina je da sve što stvaram dolazi iz jednog jedinog mesta potrebe da romska kultura, jezik i identitet konačno dobiju prostor koji zaslužuju. Kada dvadeset i više godina svakodnevno pišete, prevodite, govorite, snimate emisije i stvarate mostove među ljudima, shvatite da stvaralačka energija nije nešto lično, već da pripada zajednici.

• Da li smo postali bliži jedni drugima?

Mislim da jesmo, ali ne onoliko koliko bismo želeli. Postignut je veliki napredak – danas se o Romima govori otvorenije, ističu se primeri uspeha, mladi Romi upisuju fakultete, žene preuzimaju vodeće uloge, a romska umetnost polako ulazi u institucije kulture. To je ogroman pomak u odnosu na vreme kada sam počinjao. Ali istovremeno, moramo biti iskreni: romska kultura jeste i dalje na margini društvenih kretanja. Ne zato što nema kvalitet, već zato što se još uvek posmatra kao folklorni dodatak društvu, a ne kao sastavni deo njegovog identiteta. Romi su vekovima u ovoj zemlji, ali njihova kultura retko dobija prostor ravnopravan drugim kulturama.

Zato ja stvaram, zato sam napisao 24 autorske knjige i preko trideset u koautorstvu, zato radim na jeziku, zato podižem glas u medijima, zato prevodim, zato uređujem portale i zato se borim za romsku kulturnu vidljivost. Kad god otvorimo vrata romske poezije, tradicije, običaja, jezika ili istorije, mi zapravo otvaramo vrata zajedničkoj kulturi. I to je moj cilj: da romska kultura prestane da bude „egzotična“ i da postane ono što zapravo jeste, jedan od stubova kulturnog identiteta Srbije. I dok god postoji makar jedan korak unapred, ja ću verovati da nismo jedni drugima daleki, već da se polako približavamo reč po reč, knjiga po knjiga, emisija po emisija.

• Ko čini Vašu čitalačku publiku? Koje su to generacije i da li ste zahvaljujući radio programu uspostavili interakciju koja pomaže da razmenom iskustava oplemenimo suživot i razbijemo neke predrasude kad je reč o Romima?

Moja čitalačka publika je izuzetno raznovrsna i to je verovatno najveća potvrda da književnost može da probije zidove koje politika i institucije ponekad ne mogu. Čitaju me Romi i ne-Romi, stariji i mlađi, akademska zajednica, studenti, aktivisti, ali i ljudi koji možda nikada ranije nisu imali kontakt sa romskom kulturom. Najveće iznenađenje za mene je da moje knjige i radio emisije dopiru do tri generacije istovremeno:

– starije generacije, koje žele da sačuvaju tradiciju i jezik,

– srednja generacija, koja traži prostor razumevanja i zajedništva,

– mladi, koji u romskoj kulturi sve više prepoznaju svoj identitet, ali i modernost i snagu.

Posebno mi znači što danas mnogi mladi iz većinske populacije čitaju romsku književnost ne iz obaveze, već iz radoznalosti i poštovanja. To je najbolji dokaz da predrasude nisu neuništive. Što se tiče mog rada na radiju,  „Rom“ nije samo medijska kuća. To je živi most između zajednica. Kroz emisije dobijam stotine poruka godišnje, od običnih ljudi koji žele da razumeju, pitaju, podrže, pa i isprave svoje pogrešne predstave o Romima. Radio je omogućio ono što književnost često započne, a to je: interakcija, dijalog, razmena ljudskosti. Ljudi se uključuju, dele svoja iskustva, govore o problemima sa kojima se susreću, ali i o svojim pozitivnim kontaktima sa Romima. U tim razgovorima neretko se ruše predrasude, i to ne kroz teoriju, već kroz neposredan ljudski kontakt. Upravo ta interakcija je razlog što verujem da umetnost i mediji mogu više nego što mislimo. Kada se ljudi čuju, kada se razumeju, kada počnu da gledaju jedni druge kao komšije i prijatelje, tada i romska kultura prestane da bude „druga“ i postaje deo zajedničkog identiteta.

• Poslednjih godina širom Evrope realizuju se brojni projekti koji imaju za cilj unapređenje života Roma, ali šta je to što bi Vi preporučili kao polaznu tačku ne bi li projekti bili implementirani u naše stvarno okruženje?

Evropa ulaže ogromna sredstva u unapređenje položaja Roma, ali često se dešava da projekti ostanu samo „papirni“, jer ne dodiruju realne probleme u lokalnim zajednicama. Po mom mišljenju, polazna tačka svakog uspešnog projekta mora biti razumevanje realnog života Roma, a ne sprovođenje unapred pripremljenih šablona. Postoji nekoliko ključnih principa bez kojih projekti ne mogu biti uspešni:

1. Slušati romsku zajednicu, a ne govoriti umesto nje

Mnogi projekti promaše suštinu zato što se pišu „iz kancelarije“. Romi moraju biti stvarni akteri, a ne statisti. Organizacije treba da pitaju romske žene, romsku decu, mlade, starije, umetnike, aktiviste šta vam stvarno treba?

2. Romkinje moraju biti u centru strategije

Romske žene su nosioci porodice, kulture i jezika. Bez njihovog osnaživanja nema napretka zajednice. Ako osnažimo ženu, osnažili smo i porodicu i generaciju koja dolazi.

3. Kultura i jezik su temelj, ne ukras projekta

Romska kultura se predugo tretirala kao folklorni dodatak. U stvarnosti, romski jezik, književnost i tradicija su stubovi identiteta. Projekti moraju imati kulturnu komponentu, jer identitet štiti od asimilacije i diskriminacije.

4. Potrebni su dugoročni, a ne kratkoročni projekti

Lokalne zajednice ne mogu napredovati ako se sve završi u roku od 6 ili 12 meseci. Nije dovoljno napraviti radionicu, treba graditi sistem.

5. Romski intelektualci i umetnici moraju biti uključeni od početka

Već decenijama govorim: “Nema uspešne politike prema Romima bez romskih stručnjaka.” Mi koji smo u zajednici znamo gde su rane, gde su strahovi i gde su resursi. Ako se uključe pravi ljudi, postoji šansa da projekti zažive.

6. Edukacija i medijska vidljivost su ključne

Nijedan projekat neće opstati ako većinska zajednica ostane u predrasudama. Potrebna jedvostrana edukacija i Roma i ne-Roma.

7. Projekti moraju biti emocionalno i ljudski autentični

Lep je svaki dokument, strategija i analiza, ali bez ljudske topline i stvarnih susreta sve ostaje mrtvo slovo na papiru. Ukratko: Projekti za Rome ne mogu biti uspešni ako se prave za stolom. Oni moraju nastati iz života, iz slušanja i iz poštovanja identiteta. Evropa ima sredstva. Mi imamo znanje. Zajedno možemo stvoriti sistem koji radi ali samo ako počnemo od čoveka, a ne od forme.

• Da li javni diskurs Rome predstavlja kao problem, a slabo se govori o načinu kako

rešavati probleme sa kojima se susreću?

Nažalost, moramo biti potpuno iskreni: Romi se u javnom diskursu najčešće predstavljaju kroz probleme, a retko kroz ljude. O nama se govori kao o socijalnoj kategoriji, statističkoj grupi ili „slučaju koji treba rešiti“, umesto kao o zajednici koja ima kulturu, jezik, umetnike, intelektualce, žene, mlade dakle, kompletan društveni identitet.

Problem nastaje jer se narativ stalno kreće u jednom smeru:

– „Romi kao teret“,

– „Romi kao siromašni“,

– „Romi kao problem socijalne politike“,

– „Romi kao predmet projekata“.

A ono što se gotovo nikada ne postavlja kao pitanje jeste: Šta društvo treba da uradi da bi stvorilo uslove u kojima Romi mogu da napreduju? Dakle da, javni diskurs nas često predstavlja kroz deficit, ali ne kroz potencijal. Umesto toga, trebalo bi govoriti o stvarnim mehanizmima rešavanja problema, kao što su:

1. Uključivanje Roma u kreiranje politika – Ne o nama bez nas. Ako se projekti i odluke donose bez romskih stručnjaka, ne možemo očekivati realna rešenja.
2. Jačanje obrazovanja kao temelja – Kada romsko dete ima šansu da završi osnovnu, srednju i visoku školu, tada se slama lanac siromaštva. Rezultati ne dolaze preko noći, ali obrazovanje menja generacije.
3. Podizanje vidljivosti romske kulture i jezika – Ljudi se ne plaše onoga što poznaju. Kada poznaju jezik, književnost, umetnost, tada romska kultura postaje partner, a ne stereotip.
4. Fokus na žene i mlade – Romske žene su najčešće žrtve dvostruke diskriminacije, i kao žene, i kao Romkinje. One su ključ promena i o tome se mora više govoriti.
5. Borba protiv predrasuda kroz medije – Mediji imaju ogromnu moć da oblikuju javno mnjenje. Zato je potrebno da romske priče, uspesi i talenti postanu jednako važni kao i izazovi. Javni diskurs bi morao da se transformiše iz pitanja: „Kako rešiti problem Roma?“ u pitanje: „Kako stvoriti društvo u kojem Romi imaju jednake šanse kao svi drugi?“

To je suština.

Romi nisu problem.

Romi su ljudi, deo tradicije ove zemlje, deo kulture i deo budućnosti.

Problem su prepreke koje im društvo nameće.

A rešenje je u znanju, poštovanju, uključivanju i jednakim mogućnostima.

• Nove informacione tehnologije, odnosno razvoj društvenih mreža neretko prouzrokuju govor mržnje, porast nasilja i poziv na društvenu izolaciju Roma. Kako i na koji način se suprotstaviti takvim pojavama?

To je, nažalost, jedna od najopasnijih pojava savremenog doba. Društvene mreže su postale prostor gde se govor mržnje širi brže nego istina, gde se predrasude potvrđuju algoritmima, a gde se Romi vrlo često targetiraju kao objekat podsmeha, uvreda i digitalnog nasilja.

Suočavanje s tim izazovom zahteva sistemski pristup, ali i ličnu hrabrost. Postoji nekoliko ključnih načina da se borimo protiv takvih pojava:

1. Obrazovanje kao odbrana od mržnje

Deca i mladi moraju učiti kako da prepoznaju govor mržnje, kako da reaguju i kako da budu odgovorni učesnici u digitalnom prostoru. U digitalnom svetu, pismenost nije samo znanje korišćenja interneta, već razumevanje posledica svojih reči i postupaka.

2. Jačanje pozitivnih narativa o Romima

Kada su društvene mreže preplavljene stereotipima, jedini odgovor su tačne, pozitivne i ljudski tople priče o Romima – o uspešnim učenicima, umetnicima, sportistima, majkama, naučnicima, običnim ljudima koji rade za dobrobit svoje zajednice.

Vidljivost ruši mitove brže nego cenzura.

3. Aktivno moderiranje i prijavljivanje govora mržnje – Društvene mreže imaju jasna pravila protiv diskriminacije. Potrebno je koristiti ih prijavljivati, reagovati, ne ćutati. Kada se mržnja normalizuje, ona raste. Kada se odmah sankcioniše, ona se povlači.
4. Umrežavanje institucija i civilnog sektora – Borba protiv digitalnog nasilja nad Romima ne sme biti prepuštena pojedincima.

Potrebna je saradnja:

– škola,

– centara za socijalni rad,

– policije,

– romskih organizacija,

– LGBT+ organizacija,

– i medija.

Jedan telefon može pokrenuti lanac podrške.

5. Promovisanje romskih influensera, umetnika i edukatora – Što je romska zajednica vidljivija na mrežama, to je manji prostor za mržnju. Mladi Romi koji snimaju edukativne, književne, muzičke ili motivacione sadržaje postaju antitelo protiv stereotipa. Oni su dokaz da Romi nisu slika iz predrasuda, već deo savremenog, kreativnog i digitalnog društva.
6. Lična hrabrost u javnom prostoru – Ne smemo se povlačiti. Moramo govoriti, pisati, reagovati. Ja lično svaki dan koristim medije, radio, knjige, društvene mreže da pokažem da Romi nisu anonimna grupa, nego ljudi sa pričama, identitetom, kulturom i dostojanstvom. U digitalno doba, borba protiv mržnje nije samo odbrana jedne zajednice, to je odbrana celokupnog društva. Ako dozvolimo da se Romi vređaju bez posledica, sutra će se mržnja obrušiti na nekog drugog. Zato moramo biti zajedno, glasno i solidarno.

Bez straha i bez ćutanja.

• Za kraj našeg razgovaora i pitanje koje se odnosi na Vaše književno stvaralaštvo. Šta je to što trenutno pripremate za čitalačku publiku?

Trenutno radim na nekoliko rukopisa paralelno, jer svaka tema zahteva drugačiji emocionalni i kreativni pristup. Najobimniji projekat koji privodim kraju je roman „Romkinja u kandžama mafije“, delo koje spaja psihološku dramu, socijalnu kritiku, kvir identitet i borbu romske žene protiv sistema nasilja i organizovanog kriminala. Ovaj roman je važan ne samo kao književno delo, već i kao prvi glas romskog kvir identiteta u savremenoj književnosti posvećen svim Romkinjama koje vole žene, a nikada nisu imale priliku da o tome slobodno govore. Pored romana, pripremam i naučno-istraživačku knjigu o romskom jeziku, sa fokusom na fenomenologiju, semantiku i kulturološke modele, koja će biti značajan doprinos lingvistici i očuvanju romske jezičke baštine. To je već četvrt veka moj životni projekat i osećam obavezu da ga ostavim kao temelj budućim generacijama. Radim i na novoj zbirci poezije, kao i na nekoliko publikacija za decu, jer verujem da deca treba da odrastaju uz priče u kojima prepoznaju sopstvene boje, tradiciju, humor i poruke. Za mene je stvaralaštvo stalni proces. Kada završim jednu knjigu, već mi se javljaju dve nove. Sve dok postoje teme o kojima treba govoriti, ja ću pisati. A romska kultura, sa svim svojim nijansama, još dugo će biti neiscrpan izvor inspiracije.

Autor: Predrag Aleksendrić

Tekst je nastao kao rezultat treninga za lokalne novinare posvećen afirmativnom i antidiskriminatornom izveštavanju o romskoj zajednici u Mladenovcu, a u okviru projekta “Pozitivni narativi o romima i romskoj kulturi”.

O projektu: Projekat finansira Evropska unija, a sprovode ga Gradska opština Mladenovac i Forum Roma Srbije. Deo je šireg EU projekta „Podrška održivim uslugama socijalne zaštite u zajednici i politikama inkluzije na lokalnom nivou“, za čiju realizaciju je nadležno Ministarstvo za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, dok je Stalna konferencija gradova i opština implementacioni partner.