Novobeogradske priče: Dušan Spasojević – prvi stanar Novog Beograda
(Ilustrovana Politika, 11.04.1998, Autor: Miloš Lazić)
Tamo gde se uliva Sava u Dunav, gde su se nekada nalazile pustare i ritovi, niklo je naselje koje bi, da nije jedna od beogradskih opština, bilo drugo po veličini u Jugoslaviji.
Žućkastosive petospratnice nadomak Tošinog bunara stoje tako da oblikuju slovo P. Deluju pomalo nezgrapno, obeležene zasvagda arhitekturom vremena u kojem su nastale i patinom godina što su za njima. Svaka zgrada ima četiri istovetna ulaza: pet stepenika, tesno odmorište, ukrasni stub od veštačkog kamena i rasklimatana drvena zastakljena vrata.
Otkako postoje, nazivaju ih – paviljoni. Prva tri su na uglu ulica Sremskih odreda i Radoja Dakića. Sledeća tri do njih i tako redom do nekadašnje železničke pruge, pa natrag, pored Instituta za majku i dete; onda Pohorskom do kraja, pa natrag… Između njih su senovite zelene oaze u kojima uvek ima dece.
Dušan Spasojević stanuje u prvom paviljonu, treći ulaz, drugi sprat. On, zapravo, živi u Ulici sremskih odreda broj 18, ali ga je, na zvaničnoj adresi, veoma teško naći.
Dušan je rođen 1911. godine u Brzoj Palanci. U Beogradu je od 1923. Došao, izučio obućarski zanat i ostao.
Bio je sportista: počeo je kao revnosni sakupljač lopti na starom stadionu „Radničkog“ kod Bare Venecije, ispod Zelenog venca, a docnije se bavio svačim pomalo. („Samo nikada nisam boksovao, jer nisam voleo da me neko bije, makar to bilo i u ringu.“)
Posle rata je Dušan Spasojević bio jedan od osnivača fabrike obuće „Petar Velebit“ na Voždovcu. Bio je i prvi predsednik Sindikata kožarskih radnika Beograda.
Oženjen je i sa suprugom Ankom ima dva sina: jedan je inženjer, drugi arhitekta, imaju svoje porodice i odavno ne žive s roditeljima.
„Ovakav je bio početak…“
Možda biografija Dušana Spasojevića ne bi bila vredna pominjanja, da nije jednog do sada nepoznatog podatka. Naime, on je prvi stanar Novog Beograda.
– Živeli smo na Zelenom vencu, u zgradama koje su odavno srušene, tamo gde je danas park ispod Terazijskog platoa – seća se Dušan. – U zajedničkom stanu. Kada je, pred rušenje, počelo raseljavanje, nama su ponudili da idemo u Novi Beograd. Naš gazda, imena mu se ne sećam, a bio je iz ugledne beogradske vinarske porodice Starčević, rekao je: „Ja u Austro-Ugarsku ne idem ni mrtav“. Mi smo, bogami, pristali. Da se kurtališemo zajednice i konačno skrasimo u pravom stanu. I preselili smo se 1953. godine.
Kada su se uselili, zgrada je još bila okovana skelama, a drugi i treći paviljon su bili tek goli neomalterisani zidovi. Okolo su bile livade i bašte, a po obroncima Bežanijske kose vinogradi. Najbliža zgrada je bila stara kafana „Tošin bunar“.
– A prevoz, gori nego sada – smeje se čilo. – Jedan autobus je vozio odavde do grada ispod onog podvožnjaka kod zgrade SIV-a. Kad padne kiša, ili kad zaledi, vozi samo do podvožnjaka, ne može ispod. Meni je do preduzeća na Voždovcu trebalo sat i po, nekad i dva. Toliko i natrag. Samo, nije to bilo teško, navikne se čovek, a i mladost…
Kaže da se oseća kao da je ovde rođen. Nikada ne bi menjao stan, ma šta mu ponudili. Jeste da nema centralnog grejanja, da su podrumi poplavljeni, ali…
– Novi Beograd će sad, 11. aprila, proslaviti pola veka od početka gradnje – veli Dušan. – A Anka i ja zlatnu svadbu i 45 godina života u najstarijoj novobeogradskoj zgradi.
Tačno je da je pre pola veka počela gradnja, ali priča o novom gradu na levoj obali Save je mnogo starija.
Ime „Novi Beograd“ se prvi put sreće 1924. godine, kada je Petar Kokotović otvorio kafanu i dao joj ovo ime u Ulici Tošin bunar, tamo gde danas železnička pruga seče ovu saobraćajnicu.
U Nacionalnoj i sveučilišnoj biblioteci u Zagrebu (valjda ga još čuvaju?) nalazi se prvi primerak lista „Novi Beograd“ objavljen 17. januara 1930. godine, nedeljnih novina koje je uređivao Aleksandar Vranješević.
U Beogradu je 1932. godine osnovano „Udruženje za ulepšavanje leve obale Save – Novi Beograd“.
Ipak, sve su to bili snovi. Prva informacije o izgradnji novog stambenog naselja s one strane Save objavljena je u „Politici“ 5. januara 1947. godine. Tekst je nosio naslov „Ove godine udariće se temelji novom Beogradu na ušću Save u Dunav“, sa malim „n“ u nazivu.
– Ako ćemo pošteno, pripremni radovi su zaista počeli 1947. godine – kaže Ratko Đorđević, predsednik Mesne zajednice „Pionir“ i nekadašnji graditelj Novog Beograda. – Trajali su od 1. oktobra do 3. decembra, a komandant je bio Voja Crnjanski. Da se zna.
„Politika“ je 12. aprila 1948. na prvoj strani donela veliki tekst s naslovom „Omladina Jugoslavije počela je juče svoje veliko delo – izgradnju Novog Beograd“, sa velikim „N“ u nazivu. Prvi komandant Omladinskih radnih brigada je bio Živorad Mihajlović Draško.
– Sećam se jedne neverovatne anegdote iz tog vremena – priča Ratko Đorđević. – Nas je 30. juna, samo dva dana posle druge rezolucije Informbiroa, posetio drug Tito. Bilo je to u našem logoru „Milovan Milovanović“, koji se nalazio kod sadašnje zgrade CK. E, sutradan je sva ibeovska štampa pisala kako je Tito zarobljen kod Zemuna. Ovo su potkrepili fotografijama nas brigadista koji smo ga opkolili.
Priča o ushićenju svoje generacije ovim poduhvatom, o izgradnji zgrade „Metropola“ koja je bila namenjena SKOJ-u, o kupanju ispred sadašnje zgrade Predsedništva Jugoslavije, o snovima koji su pred njima postajali stvarnost.
– Na izgradnji Novog Beograda je učestvovalo 150.000 omladinaca u 900 brigada iz cele zemlje – isprsio se Ratko. – Uz nas, još i 20.000 „frontovaca“ i drugarica iz AFŽ-a. I evo šta se napravilo!
Isprva spavaonica, sada ima sve
Izgradnju Novog Beograda je započela omladina, a nastavile su građevinske firme iz cele Jugoslavije. I verovatno niko tada, pre pola veka, nije mogao ni naslutiti kakvo je to grandiozno delo.
Da nije opština u sastavu Beograda, Novi Beograd bi sa 320.000 stanovnika bio drugi po veličini grad u SR Jugoslaviji. Prostire se na površini od 4.096 hektara na kojima je sagrađeno ukupno 80.000 stanova.
BONUS – Turistička mapa Novog Beograda
Tekst: nbgdvesti.rs
Foto: telegraf.rs
