Dok je BiH gorela, u Baljvinama nije ispaljen nijedan metak među komšijama! Selo koje je reklo „ne“ ratu
Dok su se devedesetih godina prošlog veka širom Bosne i Hercegovine povlačile linije fronta, a komšije u mnogim mestima preko noći postajale neprijatelji, u malom selu Baljvine, u opštini Mrkonjić Grad, dogodilo se nešto gotovo nezamislivo. Rat je prošao oko sela, ali među njegovim meštanima – Srbima i Bošnjacima – nije ispaljen nijedan metak.
Baljvine nisu bile izolovano mesto van ratne geografije. Vojske su prolazile okolnim područjem, informacije o stradanjima stizale su svakodnevno, strah je bio prisutan kao i svuda. Ipak, u samom selu nije došlo do međunacionalnog sukoba. Ljudi su nastavili da se pozdravljaju, da pomažu jedni drugima i da dele ono malo što su imali.
„Borba je postojala, ali ne protiv komšija“, kažu danas meštani. „Borili smo se da preživimo, da sačuvamo decu, da imamo hleba i vode.“
Kada je komšija važniji od politike
U Baljvinama su Srbi i Bošnjaci vekovima živeli jedni pored drugih. Radili su zajedno, slavili praznike, pomagali se u nevolji. Kada je rat počeo, mnogi su pokušavali da u selo unesu logiku podele, ali ona ovde nije zaživela.
„Kako da pucam na čoveka s kojim sam ceo život delio hleb?“ – to pitanje, kažu meštani, bilo je jače od svake propagande.
Jedan od događaja koji se i danas prepričava desio se kada su naoružani vojnici došli u selo i zatražili da se proveri može li jedan bošnjački meštanin slobodno da kuca na vrata srpskih kuća. Čovek je bez oklevanja prišao, zakucao, a vrata su se otvorila uz poziv na kafu. Taj prizor, kažu, govorio je više od bilo kakvog objašnjenja.
Džamija koju su čuvali svi
Poseban simbol Baljvina je džamija koja tokom rata nije srušena, što je retkost u tom delu zemlje. Meštani svedoče da su je zajedno čuvali i Srbi i Bošnjaci, smatrajući je delom zajedničkog života sela, a ne isključivo verskim objektom jedne zajednice.
Kada je postavljeno pitanje njenog rušenja, odgovor je bio jasan: „Ona stoji ovde koliko i mi. Ako padne ona – pali smo svi.“
U Baljvinama su svetinje bile mesta okupljanja, ali i granice koje se ne prelaze. Ne zbog straha, već zbog poštovanja.
Rat koji se ovde nije dogodio
Za razliku od mnogih drugih mesta, u Baljvinama nije bilo progona, ubistava, paljevina među komšijama. Ljudi su ostajali u svojim kućama koliko god su mogli. Oni koji su morali da odu, odlazili su znajući da će ih, ako se vrate, dočekati isti ljudi.
Ipak, rat je ostavio posledice. Danas u selu živi znatno manje stanovnika nego pre devedesetih. Mladi su otišli, tražeći posao i sigurnost daleko od rodnog kraja. Ali ono što je ostalo jeste priča – i sećanje koje se prenosi.
Lekcija Baljvina
Baljvine se danas često pominju kao „selo u kojem nije bilo rata“. Meštani, međutim, kažu da je rat bio tu – ali da nije pobedio.
„Mržnja nije došla sama“, kažu stariji. „Nju neko mora da pusti u kuću. Mi to nismo uradili.“
U vremenu kada se istorija često pojednostavljuje i svodi na crno-bele slike, Baljvine ostaju podsetnik da rat nije uvek neminovan među običnim ljudima. Da komšija može ostati komšija čak i kada se svet raspada. I da mir ponekad ne zavisi od velikih odluka, već od malih, svakodnevnih izbora.
Baljvine nisu čudo. One su dokaz da je čovek, čak i u najtežim vremenima, sposoban da ostane – čovek.
Tekst: nadrugipogled.com
Foto: bastabalkana.com