„Pozitivni narativi o kulturi i kulturnom nasleđu Roma“

Gradska opština Mladenovac, u saradnji sa Forumom Roma Srbije, sprovodi projekat „Pozitivni narativi o kulturi i kulturnom nasleđu Roma“, čiji je cilj povećanje socijalne inkluzije pripadnika romske nacionalne manjine, smanjenje diskriminacije i podsećanje na Holokaust nad Romima.

U okviru ovog projekta razgovarali smo sa Zlatomirom Jovanovićem, kulturologom, književnikom, novinarom i prevodiocem za romski jezik. Jovanović, rođeni Obrenovčanin, godinama je jedan od najaktivnijih glasova romske kulture i borbe za ravnopravnost. Predsednik je Udruženja romskih književnika, direktor radija „Rom“ u Obrenovcu, glavni i odgovorni urednik romskog portala, član Udruženja književnika Srbije i nosilac statusa samostalnog umetnika.

***

Tokom dugogodišnjeg rada kao borac za romska prava i unapređenje obrazovanja, objavio je 24 samostalne knjige i oko trideset naslova u koautorstvu. Dobitnik je brojnih priznanja, a ove godine uručeno mu je i jedno od najznačajnijih — Zlatni Beočug, za trajni doprinos kulturi Beograda.

Upitan da prokomentariše zbog čega i posle tolikih godina ostavlja utisak neiscrpne stvaralačke energije, Zlatomir Jovanović odmah ističe da sve što radi zapravo ne proizlazi iz lične ambicije, već iz potrebe da romska kultura, jezik i identitet „konačno dobiju prostor koji zaslužuju“. Kako kaže, dvadeset i više godina svakodnevnog pisanja, prevođenja, uređivanja aker, vođenja radijskih emisija i stvaranja mostova među ljudima naučili su aker stvaralaštvo pripada zajednici kojoj služi.

Govoreći o tome da li smo se kao društvo približili jedni drugima, Jovanović smatra da je napredak vidljiv i značajan. „Danas se o Romima govori otvorenije“, kaže on, navodeći da sve veći broj mladih Roma upisuje fakultete, da žene preuzimaju vodeće uloge i da romska umetnost polako ulazi u institucije kulture. To, dodaje, predstavlja ogroman pomak u odnosu na vreme kada je sam počinjao da se bavi ovim poslom.

Ipak, uprkos pomacima, Jovanović ne skriva da je romska kultura i dalje na margini društvenih tokova. Ne zbog nedostatka kvaliteta, već zbog toga što se još uvek posmatra kao folklorni dodatak, a ne kao ravnopravan deo kulturnog identiteta Srbije. „Romi su vekovima ovde, ali njihova kultura retko dobija isti prostor kao druge“, podseća on.

Upravo zato, kaže, neprekidno stvara: „Zato sam napisao 24 autorske knjige i više od trideset u koautorstvu, zato radim na jeziku, podižem glas u medijima, prevodim, uređujem portale i borim se za romsku kulturnu vidljivost.“ Svaki iskorak — kroz poeziju, tradiciju, običaje, jezik ili istoriju — on vidi kao otvaranje vrata zajedničkoj kulturi, a ne izdvojenoj, egzotičnoj celini.

„Moj cilj je da romska kultura prestane da bude shvatana kao nešto sa strane i da postane ono što zapravo jeste — jedan od stubova kulturnog identiteta Srbije“, ističe Jovanović. Dok god postoji aker jedan korak unapred, veruje da se društvo približava, „reč po reč, knjiga po knjiga, emisija po emisija“.

***

Govoreći o tome ko danas čini njegovu čitalačku publiku, Jovanović naglašava da je njena raznovrsnost možda i najjači dokaz da književnost ume da probije zidove koje politika i institucije često ne uspevaju da pomere. Njegove knjige čitaju i Romi i ne-Romi, stariji, mlađi, pripadnici akademske zajednice, studenti, aktivisti, ali i ljudi koji nikada ranije nisu imali dodira sa romskom kulturom.

Kako kaže, posebno ga iznenađuje činjenica da njegove knjige i radio emisije dopiru do čak tri generacije istovremeno: starijih koji žele da sačuvaju tradiciju i jezik; srednje generacije koja traži prostor razumevanja i zajedništva; i mladih koji u romskoj kulturi sve češće pronalaze svoj identitet, ali i modernost, snagu i inspiraciju. Veliki značaj pridaje tome što danas i mladi iz većinske populacije posežu za romskom književnošću ne iz obaveze, već iz radoznalosti i poštovanja — što, po njemu, jasno pokazuje da predrasude nisu neuništive.

Osvrćući se na rad na radiju „Rom“, Jovanović ističe da ovaj medij nije samo radio-stanica, već istinski most između zajednica. Kroz emisije, kaže, godišnje dobija stotine poruka — od ljudi koji žele da razumeju, da pitaju, podrže ili isprave svoje ranije pogrešne predstave o Romima. Radio je, prema njegovim rečima, omogućio ono što književnost često započne: interakciju, dijalog i razmenu ljudskosti.

Ljudi se javljaju, dele iskustva, govore o problemima, ali i o pozitivnim kontaktima sa pripadnicima romske zajednice. „U tim razgovorima predrasude se ruše ne kroz teoriju, već kroz neposredan ljudski kontakt“, ističe Jovanović. Upravo ta živa komunikacija razlog je što veruje da umetnost i mediji mogu više nego što se ponekad misli. Kada se ljudi čuju i razumeju, kada jedni druge počnu da posmatraju kao komšije i prijatelje, tada, dodaje, romska kultura prestaje da bude „druga“ i postaje deo zajedničkog identiteta.

***

Govoreći o brojnim projektima koji se širom Evrope sprovode s ciljem unapređenja života Roma, Jovanović ističe da najveći izazov nije nedostatak sredstava, već činjenica da mnoge inicijative ostaju „papirne“ i ne dotiču stvarnost ljudi na terenu. Po njegovom mišljenju, polazna tačka svakog projekta mora biti razumevanje realnog života romske zajednice, a ne primena unapred pripremljenih šablona koji često ne odgovaraju lokalnim potrebama.

Na pitanje šta bi trebalo da bude osnova efikasne politike, Jovanović izdvaja nekoliko ključnih principa, bez kojih projekti, kako kaže, ne mogu imati stvarni domet. Pre svega, naglašava potrebu da se romska zajednica sluša, a ne da se govori u njeno ime. Mnogi programi, objašnjava, nastaju „iz kancelarija“, bez uključivanja romskih žena, dece, mladih, umetnika i aktivista — upravo onih koji najbolje znaju šta im je zaista potrebno.

Kao drugi važan princip ističe centralnu ulogu Romkinja. One su, smatra on, nosioci porodice, kulture i jezika, te bez njihovog osnaživanja nema stvarnog napretka. „Ako osnažimo ženu, osnažili smo i porodicu i generaciju koja dolazi“, dodaje.

Treći princip odnosi se na kulturu i jezik, koje nikako ne treba posmatrati kao folklorni ukras. Romski jezik, književnost i tradicija predstavljaju temelj identiteta, pa projekti, po njegovom mišljenju, moraju imati jasnu kulturnu komponentu — jer upravo identitet štiti i od asimilacije i od diskriminacije.

Govoreći o dinamici projekata, Jovanović naglašava da kratkoročne inicijative ne mogu doneti suštinske promene. „Nije dovoljno napraviti radionicu — potrebno je graditi sistem“, kaže on, napominjući da se napredak može postići samo kroz dugoročno, dosledno delovanje.

U daljem izlaganju posebno naglašava značaj uključivanja romskih intelektualaca i umetnika od samog početka. „Nema uspešne politike prema Romima bez romskih stručnjaka“, ponavlja svoju dugogodišnju poruku, objašnjavajući da upravo ljudi iz zajednice najbolje poznaju njene strahove, potrebe i potencijale.

Među ključnim principima nalazi se i medijska vidljivost, kao i edukacija, i Roma i ne-Roma. Jovanović smatra da nijedan projekat ne može opstati ukoliko većinska zajednica i dalje ostaje zarobljena u predrasudama.

Konačno, naglašava i da projekti moraju biti emocionalno i ljudski autentični. „Lep je svaki dokument, strategija i analiza, ali bez stvarnih susreta sve ostaje mrtvo slovo na papiru“, kaže. Po njegovom mišljenju, uspešni projekti za Rome moraju nastati iz života, iz slušanja i iz poštovanja identiteta, a ne za stolom i kroz formu.

„Evropa ima sredstva. Mi imamo znanje“, zaključuje Jovanović. „Zajedno možemo stvoriti sistem koji radi — ali samo ako počnemo od čoveka, a ne od forme.“

***

Na pitanje da li javni diskurs Rome prikazuje pre svega kao problem, a retko govori o načinima kako rešiti stvarne izazove sa kojima se zajednica suočava, Jovanović odgovara bez zadrške: „Nažalost, moramo biti potpuno iskreni — Romi se u javnosti najčešće predstavljaju kroz probleme, a mnogo ređe kroz ljude.“

Kako kaže, o Romima se prečesto govori kao o socijalnoj kategoriji, statističkoj grupi ili „slučaju koji treba rešiti“, umesto kao o zajednici koja ima bogatu kulturu, jezik, umetnost, intelektualce, žene i mlade — dakle, potpun društveni identitet. Umesto realne slike, javni narativ se neprestano kreće u istom, jednostranom pravcu: Romi kao teret, Romi kao siromašni, Romi kao problem socijalne politike, Romi kao predmet projekata.

„Ono što se gotovo nikada ne postavlja kao pitanje jeste: šta društvo treba da uradi da bi stvorilo uslove u kojima Romi mogu da napreduju?“, naglašava Jovanović.

Dodaje da javni govor često prikazuje „deficit“, a gotovo nikada „potencijal“. Umesto toga, trebalo bi razgovarati o mehanizmima koji zaista donose promenu. Po njegovom mišljenju, postoji nekoliko ključnih pravaca delovanja:

 

1. Uključivanje Roma u kreiranje politika.

„Ne o nama bez nas“ nije slogan — to je uslov uspeha. Ako se odluke donose bez romskih stručnjaka i predstavnika zajednice, teško da mogu dovesti do održivih rešenja.

2. Jačanje obrazovanja kao temeljnog procesa.

Kada romsko dete ima realnu šansu da završi osnovnu, srednju i visoku školu, prekida se generacijski lanac siromaštva. „Rezultati ne dolaze preko noći, ali obrazovanje menja generacije“, ističe Jovanović.

3. Podizanje vidljivosti romske kulture i jezika.

„Ljudi se ne plaše onoga što poznaju.“ Kada se u javnosti više govori o romskoj književnosti, umetnosti i jeziku, romska kultura prestaje da bude stereotip i postaje ravnopravni kulturni partner.

4. Fokus na žene i mlade.

Romske žene često trpe dvostruku diskriminaciju — i kao žene i kao Romkinje. One su, kaže, ključ svake dugoročne promene, te o njihovoj ulozi mora više i glasnije da se govori.

5. Borba protiv predrasuda kroz medije.

Bez odgovornog medijskog pristupa, svi napori ostaju ograničeni. Mediji imaju moć da oblikuju percepciju — ali i da je promene.

„Kada bismo javni diskurs pomerili sa pitanja ‘šta je problem?’ na pitanje ‘šta je rešenje?’ — dobili bismo sasvim drugačiju sliku Roma u društvu“, zaključuje Jovanović.

***

Govoreći o ulozi medija, Jovanović ističe da oni imaju „ogromnu moć da oblikuju javno mnjenje“, pa se upravo zbog toga romske priče, uspesi i talenti moraju predstavljati jednako važno kao i izazovi sa kojima se zajednica suočava. Po njegovim rečima, javni diskurs mora da se transformiše — iz pitanja „Kako rešiti problem Roma?“ u pitanje „Kako stvoriti društvo u kome Romi imaju jednake šanse kao svi drugi?“

„To je suština“, naglašava on. „Romi nisu problem. Romi su ljudi — deo tradicije ove zemlje, deo njene kulture i deo njene budućnosti. Problem su prepreke koje im društvo nameće. A rešenje je u znanju, poštovanju, uključivanju i jednakim mogućnostima.“

Na pitanje kako se suprotstaviti govoru mržnje i porastu digitalnog nasilja prema Romima, naročito na društvenim mrežama, Jovanović upozorava da je reč o jednoj od najopasnijih pojava savremenog doba. „Društvene mreže postale su prostor u kojem se govor mržnje širi brže nego istina, gde algoritmi podstiču predrasude, a Romi se neretko targetiraju kao objekat podsmeha, uvreda i digitalnog nasilja“, objašnjava on.

Suočavanje sa takvim izazovima, dodaje, zahteva i sistemski odgovor i ličnu hrabrost. Navodi nekoliko ključnih načina kako se društvo može boriti protiv ovih pojava:

1. Obrazovanje kao odbrana od mržnje.

Deca i mladi moraju naučiti kako da prepoznaju govor mržnje i kako da odgovorno učestvuju u digitalnom prostoru. „Digitalna pismenost nije samo korišćenje interneta, već razumevanje posledica sopstvenih reči i postupaka.“

2. Jačanje pozitivnih narativa o Romima.

Kada su društvene mreže preplavljene stereotipima, odgovor su tačne i ljudske priče: o učenicima, umetnicima, sportistima, majkama, naučnicima, i o običnim ljudima koji rade za dobrobit zajednice. „Vidljivost ruši mitove brže nego cenzura“, kaže Jovanović.

3. Aktivno moderiranje i prijavljivanje govora mržnje.

Društvene mreže već imaju pravila protiv diskriminacije — samo ih treba koristiti. Prijavljivanje uvredljivog sadržaja, reagovanje i nećutanje zaustavljaju normalizaciju mržnje. „Kada se mržnja odmah sankcioniše, ona se povlači.“

4. Umrežavanje institucija i civilnog sektora.

Borba ne sme biti prepuštena pojedincima. Potrebna je saradnja škola, socijalnih službi, policije, romskih organizacija, LGBT+ udruženja i medija. „Jedan telefon može pokrenuti čitav lanac podrške.“

5. Promovisanje romskih influensera, umetnika i edukatora.

Što je romska zajednica prisutnija u digitalnom prostoru, to je manji prostor za mržnju. Mladi Romi koji stvaraju edukativne, umetničke ili motivacione sadržaje postaju „antitelo protiv stereotipa“ i dokaz da je romska zajednica deo savremenog i kreativnog društva.

6. Lična hrabrost u javnom prostoru.

„Ne smemo se povlačiti. Moramo govoriti, pisati, reagovati,“ kaže Jovanović. Svakodnevno kroz medije, radio, knjige i društvene mreže pokušava da pokaže da Romi nisu anonimna masa, već ljudi sa identitetom, kulturom i dostojanstvom. „Ako danas dozvolimo da se Romi vređaju bez posledica, sutra će ista mržnja pogoditi nekog drugog.“

***

Za kraj razgovora, Zlatomir Jovanović govori o svom književnom stvaralaštvu i projektima koji trenutno priprema za čitalačku publiku. Ističe da radi na nekoliko rukopisa paralelno, jer svaka tema zahteva drugačiji emocionalni i kreativni pristup.

Najobimniji projekat koji privodi kraju je roman „Romkinja u kandžama mafije“, delo koje spaja psihološku dramu, socijalnu kritiku, kvir identitet i borbu romske žene protiv nasilja i organizovanog kriminala. Kako objašnjava, roman je važan ne samo kao književno delo, već i kao prvi glas romskog kvir identiteta u savremenoj književnosti, posvećen svim Romkinjama koje vole žene, a nikada nisu imale priliku da o tome slobodno govore.

Pored romana, Jovanović priprema i naučno-istraživačku knjigu o romskom jeziku, sa fokusom na fenomenologiju, semantiku i kulturološke modele. Ovo delo predstavlja značajan doprinos lingvistici i očuvanju romske jezičke baštine, a kako kaže, već četvrt veka je njegov životni projekat, obaveza koju želi da ostavi budućim generacijama.

U isto vreme, radi i na novoj zbirci poezije, kao i na nekoliko publikacija za decu, jer veruje da mališani treba da odrastaju uz priče u kojima mogu da prepoznaju sopstvene boje, tradiciju, humor i poruke. „Za mene je stvaralaštvo stalni proces — kada završim jednu knjigu, već mi se javljaju dve nove. Sve dok postoje teme o kojima treba govoriti, ja ću pisati. A romska kultura, sa svim svojim nijansama, još dugo će biti neiscrpan izvor inspiracije“, zaključuje Jovanović.

Tekst: Predrag Aleksendrić
Foto: Zlatomir Jovanović/privatna arhiva