Mladež koja radi u lokalu je iz Crne Gore, Srbije, Hrvatske i BiH. Sve naši!

Jugoslavije nema već više od 30 godina, makar one prave, velike SFRJ, ali Jugosloveni izgleda da još uvek postoje. Tome svedoče brojne izjave stanovnika “jugoslovenskog prostora”, ali (čini se) i poslednji popis koji je sproveden u Srbiji. Ipak, čežnju i žal za ovom državam najviše osećamo kada odemo tamo negde daleko. Tada nam svi koji govore “našim jezikom” nekako postanu braća i sestre, što je i bila ideja bratstva i jedinstva u Jugoslaviji. To je dar koji smo uspeli da sačauvamo, kad već zemlju nismo.

Ovih dana je na Tviteru osvanula objava jedne Crnogorke koja je samo potvrdila osećaj koji mnogi od nas i dalje gajimo –  da  “naši” i dalje postoje i možda se više ne zovemo Jugosloveni, ali nam je Jugoslavija i dalje zajednički imenilac. Živeli mi danas u Berlinu, Beču ili Sijetlu, nekako ispadne da smo ipak svi još uvek u Sarajevu, u predratnom salonu različitih jednakosti i jednakih različitosti.

“Sumrak u Sijetlu, zima. Taksista me vozi kući sa sastanka. Ja, Crnogorka, u SAD-u sam već mjesec i nemam nikog svog. Onako umorna gledam okolo i vidim piše “Sarajevo Lounge”. Sarajevo??? Kažem mu “stop” i da me sačeka jer moram da uđem da vidim “moj narod”. On zbunjen, staje.

Vrata “Sarajevo Lounge” su kao u salunu, pa i ja upadam bučno kao kauboj i vidim da sam prekinula spremanje lokala za veče. Mladići i cure koji čiste pod i poliraju čaše za šankom me zbunjeno gledaju. Sva srećna pitam “Ima li o’đe našija?”. Bukvalno svi su mi poletjeli u zagrljaj

Mladež koja radi u lokalu je iz Crne Gore, Srbije, Hrvatske i BiH. Sve naši! Sva srećna ispitujem ih odakle su tačno i pitam ima li još neko iz Ex Yu. Kažu gazda je iz Podgorice. Ja u nevjerici da je čovjek iz mog grada, kad on izlazi iz magacina i grli me jer je čuo razgovor

Ispostavilo se da je iz Stare Varoši, bukvalno iz naselja do mog, i da čak znam u kojoj ulici mu je bila kuća. Iz Podgorice se preselio sa porodicom u Sarajevo pa je potom kao momak došao u Ameriku. Kako je svijet mali! Zovu me da dođem tu noć i ja im naravno obećam da ću doći

Sva uzbuđena spremam se za izlazak i očekujem američki klub ali kad sam došla zatičem harmonikaša i ćevape s lukom i Ex Yu muziku devedesetih. “Raja” mi kaže da su zbog mene noćas napravili ex Yu veče, dok nas stalni gosti zbunjeno gledaju i ne shvataju da se sprema Balkan party

Divno smo se proveli a bilo je i suza i nostalgije uz sevdalinke. Svaku noć dok sam bila tamo dolazila sam u “naš klub” i družila se sa ovim divnim ljudima iz bivše Juge koji su svi do jednog bliski i doživljavaju jedni druge kao porodicu što mi je posebno bilo drago

Saznala sam da gazda lokala, moj podgoričanin, zapošljava “našu djecu”, iz ex YU država, i da im pomaže da se snađu. Bila sam dirnuta time a i ponosna što je zadržao duh nekih lijepih vremena iz prošlosti koja su me vratila u doba Jugoslavije u kojoj sam rodjena.”

Tekst: Predrag Aleksendrić

Foto: @upravni_odbor

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.