Jugoslavija živi!

Pre trideset godina, 25. juna 1991, Slovenija i Hrvatska su proglasile nezavisnost od SFR Jugoslavije.

 

Sutradan je počeo rat.

Trideset godina kasnije, rečima filozofa Momčila Bajagića – Jesmo li srećniji, jesmo pametniji?

 

Jugoslavija živi i kao metafizički simbol, kulturni prežitak, vrednosna etiketa, politička subverzija, te kao nostalgija ili kolektivno sećanje na bolju prošlost.

Međutim, Jugoslavija živi i kao društvena realnost.

U smislu statističkih podataka ili tvrdih brojki i socioistorijskih činjenica, a čije dugo trajanje osećamo i mislimo i danas.

Jugoslavija živi kao stvarnost opismenjavanja, obrazovanja, elektrifikacije, industrijalizacije, urbanizacije, putne i stambene infrastrukture, zdravstva i socijalnog osiguranja, masovnog turizma, popularne kulture i konzumerizma – tog realnog, fizičkog, i temeljnog nasleđa Jugoslavije, a koje danas uzimamo zdravo za gotovo.

Neoliberalna i aistorijska varka je stav da smo isključivo mi sami tvorci svoje sudbine, bez uticaja onih strukturnih, istorijskih i socioloških procesa.

Dok zapravo treba da zahvalimo i socijalističkoj Jugoslaviji ako živimo u gradu, kupujemo u samoposluzi, imamo fakultetsku diplomu i plaćeni godišnji odmor.

I leta Titovog 2021. se kotrljamo autoputevima izgrađenim u Jugoslaviji, ka hotelima i plažama na Jadranu koji su izgrađeni u, opet, Jugoslaviji. Upravo zato Jugoslavija i realno – živi.

 

Prvo i pre svega, opismenjavanje. Godine 1921, čak 51,5 odsto stanovništva Kraljevine SHS bilo je nepismeno, a udeo nepismenih u SFR Jugoslaviji već 1981. iznosi samo 9,5 odsto.

Jugoslavija je ta koja je organizovala masovne kurseve opismenjavanja u trajanju od 30 radnih dana, pa su se stariji muškarci i žene dirljivo gurali u drvenim klupama seoskih škola, čitajući i pišući svoja prva slova.

Otvarane su i gradske i seoske biblioteke, te su i knjige i novine postale dostupne svim ljudima, uz specijalizovana dečja odeljenja – a koja i danas postoje i žive.

Drugo, obrazovanje i vaspitanje.

Upravo u SFR Jugoslaviji uvedeno je obavezno osmogodišnje obrazovanje, a koje nam je sada posve normalno.

U Jugoslaviji je izgrađen i najveći broj osnovnih škola, koje postoje i danas.

Uvedena je i danas živa praksa školskih ekskurzija (u gradove u drugim republikama, odnosno mesta vezana za NOB), a deca su nakon stoleća poljskih radova i drugih prečih obaveza imala da se posvete jedino obrazovanju.

Odjednom se pojavljuje i – detinjstvo, pa u novo, autonomno i slobodno vreme dece ulaze i klikeri, markice, značke, salvete, stripovi, sličice fudbalera, spomenari i leksikoni.

U Jugoslaviji 1945. bilo je tri univerziteta i dve visoke škole.

Trideset godina kasnije, bilo ih je 158. Godine 1980, na univerzitetima u Jugoslaviji studira pola miliona studenata, što je značilo jednog studenta na 50 stanovnika (u Kraljevini Jugoslaviji, odnos je bio 1 : 1.000).

Po broju studenata, SFR Jugoslavija je tada bila na četvrtom mestu u Evropi, iza Švedske, Holandije i Sovjetskog Saveza.

A ovaj sociolog i kolumnista i danas radi na fakultetu i univerzitetu koji su osnovani u socijalističkoj Jugoslaviji.

Treće, infrastruktura i industrijalizacija. Već 1947. dolazi do ogromnih državnih investicija u elektrifikaciju, metalurgiju, rudarstvo i saobraćaj, a zatim i stanogradnju, laku industriju i uslužni sektor.

U periodu 1953-1960, industrijska proizvodnja rasla je za 13,83 odsto godišnje, što je bio svetski rekord, ispred Japana.

Izgrađene su fabrike, pruge i autoputevi, probijani tuneli, te desetine hiljada stanova, bolnica, domova zdravlja, škola, vrtića i fakulteta.

Stotinu mu petogodišnjih planova, mi danas električnu struju uzimamo zdravo za gotovo, ali živo nasleđe Jugoslavije jeste i – elektrifikacija.

Šezdesetih godina, jugoslovenska sela masovno dobijaju struju i prve električne uređaje.

Dakle, naše društvo je tek u SFR Jugoslaviji postalo industrijsko društvo, i time je definitivno iskoračilo u modernost.

Udeo zaposlenih u poljoprivredi 1981. bio je samo 29 odsto, a u industriji 35 odsto i sektoru usluga 36 odsto.

Bilo je to i društvo odvažne i intenzivne urbanizacije (već između 1945. i 1953, milion i po ljudi napušta selo), odnosno visoke prostorne pokretljivosti (1981. čak 41 odsto Jugoslovena nije živelo u svom mestu rođenja).

Jugoslovenska industrijalizacija i urbanizacija bespovratno su transformisale zaostale i zabite balkanske prostore, pa i danas živimo u modernističkim soliterima i organizujemo se po mesnim zajednicama.

Masovna stanogradnja i urbanizacija značila je i poboljšanje životnih uslova i potrebu za novim uređenjem stana.

Jugoslovenski fabrički nameštaj – kultni trosed, dvosed i fotelja, masivni tepisi i zavese, te golemi regal sa televizorom, kompletima knjiga i kristalnim čašama – nesumnjivo žive i danas, bar u stanovima naših roditelja.

Četvrto, zdravstvo i socijalno osiguranje.

Zaboravljamo da su tek u SFR Jugoslaviji iskorenjeni tifus, malarija, tuberkuloza, difterija i dizenterija i visoka smrtnost dece, zahvaljujući vakcinaciji, javnom zdravlju i prosvećivanju stanovništva.

Do SFR Jugoslavije, zarazne bolesti su odnosile na hiljade života, zbog manjka lekara, loših životnih uslova bez vodovoda i kanalizacije, posteljine, rublja i posuđa, slabih higijenskih navika i tradicionalnih verovanja i seoskih običaja.

Domovi zdravlja, te osnovne jedinice u organizaciji zdravstvene službe u SFR Jugoslaviji, takođe su veoma živi i danas.

A na osnovu Zakona o socijalnom osiguranju iz 1946, Južni Sloveni su najzad dobili pravo na primanja za vreme bolesti i trudnoće, kao i pravo na penziju.

Peto, turizam i plaćeni godišnji odmor, a koji se prvi put uvode isto 1946, u trajanju od 14-30 dana.

Letovanje na moru vremenom postaje nezaobilazni sadržaj ličnog kalendara za sve Jugoslovene, a što danas takođe uzimamo zdravo za gotovo.

Naime, turistički razvoj jadranske obale je započeo u Austrougarskoj krajem 19. veka, ali kao rezervisan za društvenu elitu.

Demokratizacija turizma i kultura letovanja na moru se tek u Jugoslaviji bespovratno ugradila u supstancu našeg društva.

I ona i te kako živi i dan-danas, pa i među hordama građana Srbije na putu ka nekakvoj Grčkoj i uprkos epidemiološkim izazovima.

A zaboravljamo da je čak i vikend – jugoslovenski fenomen.

Da, i dvodnevni nedeljni odmor uveden je u SFR Jugoslaviji 1965, kad je radna nedelja skraćena na 42 sata.

Tek u Jugoslaviji nastaje vikend kultura odmora i odlazaka na izlet u prirodu, uključujući tu i masovnu izgradnju kuća za odmor, tzv. vikendica.

Šesto, potrošačka i popularna kultura, koju društva Istočne Evrope upoznaju tek po rušenju Berlinskog zida.

Prva samoposluga na ovim prostorima otvorena je u SFR Jugoslaviji 1956, eksplodirala je kupovina miksera, ekspres-lonaca, sudomašina, sintetičke odeće (najlon čarapa i šuškavih trenerki), supa u kesici i sokova u praškovima, kao i automobila i televizora u našem Koka-kola socijalizmu.

Ili periodu kad Južni Sloveni nikad nisu bili sociokulturno bliže Zapadu.

Televizija modernizuje svakodnevni život i uvodi nove i još uvek žive rituale poput večernjih vesti (TV Dnevnika), jutarnjeg programa i popularnih TV serija. Pa Bolji život i danas živi na javnom servisu.

Bioskopi i diskoteke polako zamenjuju posela i igranke, nastaje tzv. zabavna muzika, i liberalizuje se seksualnost mladih.

U Jugoslaviji se slušao i stvarao kvalitetan džez i rokenrol, snimani su vrhunski filmovi, a jugoslovenski hitovi Đorđa Balaševića, Bijelog Dugmeta, Haustora, Parnog Valjka i Električnog Orgazma i danas žive na plejlistama postjugoslovenskih tezgaroša po kafićima (takođe prvi put otvorenih u Jugoslaviji).

Jugoslavija živi i u ritualnim proslavama i praznicima naših građana: Nove godine, Dana žena (Osmog marta) i Praznika rada (Prvog maja).

Jugoslavija možda jeste fikcija i veštačka tvorevina.

Ali tačno sve države na svetu su fikcija i veštačke tvorevine.

A ono što jeste stvarnost je činjenica da se i danas mahom lečimo, vakcinišemo, školujemo, studiramo, radimo, stanujemo, putujemo, letujemo i vikendašimo po ustanovama nastalim u SFR Jugoslaviji.

Samo što smo u (post)konfliktnom međuvremenu zaboravili na to.

Prošlost pre ovih institucija deluje kao strana zemlja ili inostranstvo. Zato Jugoslavija jeste bila i ostala naša zemlja.

I ona društveno živi i danas, u našim zajedničkim jezicima, ritualima, osvojenim pravima i podrazumevanim praksama svakodnevnog života.

Trideset godina kasnije, Jugoslavija još diše.

SFR Jugoslavija je proizvela jedan realan, bespovratan i duboki preobražaj društvenih odnosa koji nije mimoišao nijednu oblast ljudskog života – društvenu i privrednu strukturu, geografiju i infrastrukturu, oblike porodice, detinjstvo, pismenost, obrazovanje i zdravlje, potrošnju, kulturu i običaje.

Naprosto, naše društvo više nije bilo seljačko i tradicionalno, već postaje gradsko i (post)industrijsko.

Zato je SFR Jugoslavija bila najuspešniji projekat modernizacije na ovim ubogim prostorima, a koje sada zovemo regionom.

Bili su to i prostor i vreme najvećeg napretka i emancipacije koje pamte južnoslovenski narodi. Jednostavno rečeno, naši narodi i narodnosti, posredstvom socijalističke Jugoslavije, najzad su zakoračili u modernost. A u onoj meri u kojoj smo i danas moderni – dakle, pismeni, obrazovani, zdravi, osigurani, urbani, prosvećeni i popkulturni – Jugoslavija živi.

I živjeće vjekovma.

Tekst: Aleksej Kišjuhas

Foto: Luca Marziale / danas.rs

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.