Niška škola retka u Srbiji: Odolela nacionalizmu i antikomunizmu

Osnovna škola „Ratko Vukićević“ iz Niša uspela je da zadrži naziv po komunisti i španskom borcu i tako postane jedina škola u Nišu i među retkim u Srbiji, koje nisu promenile ime u najezdi spskog nacionalizma i antikomunizma.

„Deco, da li znate ko je bio Ratko Vukićević?“, upitala je novinarka Danasa grupu učenika nižih razreda koja se igrala u školskom dvorištu.

„On je bio komunista i borio se u Španiji“, kao iz topa je odgovorila devojčica.

„Meni je učiteljica rekla da je on bio antifašista“, sav važan kaže omanji dečak, mada je upitno da li on zna šta to znači.

Nastavnici ove niške osnovne škole su ponosni što su 2004. godine na nastavničkom veću uspeli da preglasaju one kolege koji su se zalagali da se školi promeni naziv.

„Većina nastavnika je smatrala da nema potrebe da menjamo naziv koji smo ponosno nosili od osnivanja, 1958 godine. Ratko Vukićević je bio mlad čovek, koji sa 23 godine izgubio život u Španskom građanskom ratu. On je bio borac protiv fašizma u Španiji i to mora da se poštuje“, kaže direktorka OŠ „Ratko Vukićević“ Divna Stevanović.

Ona dodaje da je ova škola među retkima u Nišu i Srbiji koja je to uspela.

„Gotovo sve škole u Nišu koje su nosile nazive po komustima i partizanima su promenile ime. Škola „Sveti Sava“ se ranije zvala po Edvardu Kardelju, „Stefan Nemanja“ je imala naziv po Dobrosavu Jovanoviću Stanku, „Maršal Tito“ je sada Radoje Domanović, „Kralj Petar Prvi“ je bila Moše Pijade… Mi se čak nalazimo i u Ulici Ratka Vukićevića, nisu promenili ni ime ulici, kad mi nismo izmenili ime školi“, ponosno priča direktorka.

Đokica Jovanović, penzionisani profesor sociologije Filozofskog fakulteta u Beogradu, kaže da se u Srbiji dogodio revizionizam, koji se odnosi na antisocijalizam ili antikomunizam (mada komunizma nikada nije bilo, osim kao utopijske nade i ideološke projekcije budućnosti).

„Temelji ideološke revizije su antijugoslovenstvo, sa jedne strane, i nacionalizam sa druge. U tom pogledu je na delu afirmacija antisocijalističkih političkih formacija, naročito iz Drugo svetskog rata. Naravno, reafirmacija nacizma/ fašizma je nemoguća, pa se pribegava reafirmaciji kolaboracije kao prinudne, sa jedne strane, a sa druge, kao oslobodilačke. Prinudna je onda kada se prihvataju okupacija i kolaboracija zarad „očuvanja“ naroda (pa se, čak, ne protestuje ni prilikom velikih zločina u Kragujevcu i Kraljevuili prilikom potpunog istrebljenja Jevreja i zločina u konclogorima). Oslobodilačka je kada se evociraju i glorifikuju borbe protiv partizanskih formacija (a prikriva otvorena kolaboracija sa okupatorom)“, objašnjava profesor sociologije.

Jovanović kaže da je, međutim, običnom čoveku tranzicija donela nevolje – dokidanje socijalne države, demokratije, normalizaciju kriminala i korupcije, duboki pad standarda, materijalnog i kulturnog.

„Da bi se istorijski tranzicijski pad opravdao vrši se organizovani zaborav tekovina antifašizma i antifašističke borbe. Brišu se iz sećanja praznici, sećanje na odsudnu borbu i pobedu nad nacifašizmnom, rast standarda stanovništva. Sa druge strane, akteri tranzicije čuvaju i „unapređuju“ nergativne karaktreritike implodiranog socijalizma (autokratiju, centralizaciju moći, komandnu javnu politiku, prinudu, proizvopdnju straha i teskobe)“, precizira sociolog.

On smatra da su to razlozi zašto se u kolektivno pamćenje instalira Prvi svetski rat, pod arhaičnim nazivom, koji posle Drugog svetskog rata gubi smisao.

„Taj naziv je Veliki rat, kojim se želi pokazati da je to bio veći, značajniji, teži, odsudniji od Drugog svetskog rata. A Drugi svetski rat se svodi na međunacionalni sukob (građanski rat), dok se potire oslobodilački, antifašistički karaker partizanske borbe“, konstatuje sociolog.

On istilče da se na veoma važnom, simboličkom planu, naš kapitalizam (kao delić globalizovanog kapitalizma) ideološki briše sećanje na emancipatorsku prošlost.

„Bezbroj komisija, tih savremenih ideološki podobnih komisija brišu nazive ulica, škola, fabrika (kojih, doduše, više i nema) uvodeći u simbolički promet podobna imena i nazive. Bez obzira na njihov stvarni značaj i njihovu prirodu. Jedna ulica u Nišu, posle niza decenija, ne nosi više ime narodnog heroja Božidara Adžije, koga su pogubile ustaše 1941. Da li je time opravdan, ideološki normalizovan, i ovaj zločin ustaške soldateske u nepeglednoim mnoštvu njenih zločinstava nad Srbima, Jevrejima, Romima i Hrvatima antifašistima? Ta se ulica danas zove po Dragiši Cvetkoviću“, kaže Jovanović.

Tekst: Vesna Torović

Foto: Vesna Torović

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.