Dve žene prepešačiće put srpske vojske iz Prvog svetskog rata

Dve mlade žene – Milena Mihajlović i Aleksandra Aleksić, odlučile su da u julu 2020. prepešače maršrutu kojom je išla srpska vojska u zimu 1915/16, povlačeći se pred okupatorima Kraljevine Srbije. Povod za ovu odluku leži, pre svega, u potrebi da svojevrsnim hodočašćem odaju počast stradalim srpskim vojnicima na tom putu, ali i da, kao žene, pošalju snažnu poruku podrške ženama u ruralnim sredinama u procesu njihovog društvenog i ekonomskog osnaživanja. U tu svrhu će ponuditi na prodaju planirane kilometre puta i prikupljeni novac uplatiti Udruženju žena „Peščanik“ iz Kruševca, koje se bavi osnaživanjem žena i zagovaranjem rodne ravnopravnosti.

Sportskog duha, nezavisne, zaljubljene u Prokletije na kojima su više puta planinarile, Aleksandra i Milena će biti prve žene koje su same prešle put dug 280 kilometara, sa rančevima na leđima teškim oko 15 kilograma. Trasa kojom planiraju da idu je jedan od tri pravaca kojima se povlačila srpska vojska. Izabrani pravac ima najmanje asfalta i prelazi preko najviših vrhova. Reč je o sledećoj maršruti: Peć – Rugovska klisura – Čakor – Plav – Vrmoša – Tamara – Skadar – Lješ – Drač. Na toj trasi je umrlo oko trideset hiljada srpskih vojnika i izbeglog naroda, što od hladnoće, gladi i bolesti, što u napadima Albanaca koji nisu priznavali vlast Esad-paše Toptanija, saveznika Srbije. Preciznog podatka nema, ali u zvaničnom izveštaju generala Božidara Terzića, ministra vojnog, upućenom tadašnjem predsedniku vlade Nikoli Pašiću stoji da je tokom albanske golgote ukupno poginulo ili zarobljeno 243.877 ljudi.

„Svedoci smo svakodnevnog zaoštravanja međunacionalnih odnosa i manipulacije informacijama jer to tako odgovara političarima. Mi imamo dobre prijatelje Albance i ovom akcijom, između ostalog, želimo da poručimo da smo svi mi bolji od onoga što nam rade političari. U tom smislu cilj nam je i da se svi zajedno setimo velike pomoći Esad-paše Toptanija, tadašnjeg predsednika vlade Albanije, jer da nije bilo podrške njegovih žandarma tokom puta kroz Albaniju, broj srpskih žrtava bi bio mnogo veći“, kaže Aleksandra.

Zapis iz Prvog svjetskog rata

Pripreme su već započete – i one fizičke jer planirani put iziskuje veliku fizičku spremnost, i logističke, gde im pomaže Marko Nikolić, jedan iz grupe momaka koji su na stogodišnjicu albanske golgote, u decembru 2015, prešli ovu maršrutu. Milena i Aleksandra se nadaju da će njihova akcija potaknuti ljude da i sami organizuju slične, a pod zajedničkom kapom sve veće potrebe za društvenom solidarnošću. Na žalost, svakodnevno svedočimo katastrofama izazvanim ratovima, klimatskim promenama i siromaštvom kojem su posebno izloženi žene i deca u ruralnim sredinama. Zato je potrebno stalno promovisati vrednosti društvene solidarnosti koje su oličene u pravu na mir, pravu na čisto i zdravo okruženje i pravu na humanitarnu pomoć u katastrofama.

O putovanju srpske vojske iz 1915. zapis je ostavio Arčibald Rajs u knjizi Ratni izveštaji iz Srbije i sa Solunskog fronta koju je 2014. objavila izdavačka kuća Geopolitika.

„Na jednom mestu auto se zaglavio. Morali smo da čekamo da padne noć kako bi se zemlja ponovo stegla i mi nastavili put. U Peć smo stigli u 4 ujutro. Zbog ovoga sam izgubio volju da put nastavim autom i odmah sam se dao u potragu za nekim konjem. Vlasnici nisu hteli da mi ih iznajme, već da ih prodaju, i to po ceni koja je šest puta veća od uobičajene. Na kraju sam uspeo da pronađem jednog Srbina koji je hteo da iznajmi svoja dva mala konja. Krenuli smo zajedno. Put je vijugao uz oštru strminu. Kretali smo se planinskom stranom, tik uz duboku provaliju. Za nama je išla nepregledna kolona srpskih civila u zbegu, muškaraca i žena svih godina, ruskih i francuskih sanitetskih službi, srpskih vojnika i oficira. Tako je bilo sve do Kruševca i Prištine. Svi su se uputili u Albaniju, preko Crne Gore. Prve noći posle Peći trebalo je da prespavamo u jednoj kolibi. Međutim, sva mesta su bila zauzeta. Celu noć je padao sneg, a mi nismo mogli čak ni da se malo odmorimo. Bilo je više ljudi oko kuća nego u njima. Patnje ovih ljudi, koji su proveli čitavu noć pod vedrim nebom, duboko su me potresle.“

Tekst: Gordana Momčilović

Foto: balkans.aljazeera.net

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.