Šta je to što se može učiniti da se spreči propadanje dece? – Zoran Čojčić

Priča se toplo preporučuje roditeljima budućih tinejdžera, uz upozorenje da je čitate na sopstvenu (ne)odgovornost

Pre par dana, koliko je trebalo da “dođem sebi” posle viđenog,  bio sam svedok, za mene neobičnoj, sceni koju ću ovde pokušati da predstavim što vernije.

Pa da krenemo:

Glavna uloga je “trećakinja”, a sporedna njen potčinjeni brat. Ostale, ali ne manje bitne uloge su psić rase maltezer, jedan mešanac i grupa dece godina od 8 do 10, možda 11.

Elem, trećakinja poseduje android telefon s kamerom, verovatno sve pripadajuće aplikacije društvenih mreža i ni malo kulture. Ili strpljenja. Ili empatije. Ili vaspitanja. Dominantna, bahata, besna, histerična… Znam, i ja se pitam odakle te osobine u “tatinom zlatu” i “maminoj princezi”.

Prateći priču sam došao do zaključaka koji će donekle olakšati razumevanje događaja, jer je potrebno da ih malo ispremeštam zarad komprimovanja dva sata dešavanja u jednu priču.

A priča ide ovako: trećakinja je u društvo svojih drugara iz razreda dovela dugaricu iz ulice, ali avaj, drugakinju! Naravno, to joj je uzeto za zlo, jer kako sme uraditi nešto tako “ne kul”?! I da bi se iskupila, jer više niko u razredu ne priča s njom, rešila je da im se dodvori slikama sa psom… Sad, to je podrazumevalo da budu u formi selfija, ali tako da ih snima njen brat, a da se ona postavi u pozu kao da drži telefon. Znam, već vam je muka od opisa i lažiranja, a sve je počelo od brutalnosti među vršnjacima. Nažalost to nije ni vrh problema…

Brat slika, ali ne uspeva da pogodi pravu sliku, jer oboje, plus pas, sede u jednoj od onih pletenih ljuljaški. Pas cvili, jer povodac se trza, zateže. Dečak plače, jer ga sestra nehotice udara dok se namešta za slikanje.

A ona.. Ona se udara nadlanicom po čelu nekoliko desetina puta vrišteći u naletu histerije: “JEBO ME DAN KAD SAM DOŠLA OVDE DA SE SLIKAM!”. Devojčica deset godina.

Ona vrišti jer je pas ogrebao.

Premišlja se, i razvija novu ideju. Baciće psa iz ljuljaške dok je brat slika. Pokazaće da je brutalna. Faca.

Pas se protivi, ali tek zahvaljujući dugom i umršenom povocu se spašava.

Ponovo kreira novi plan. Udaraće i dražiće psa dok ga brat drži, a ona će snimiti selfi.

Plan se sprovodi.. Ali dolazi grupa drugara, i ona prestaje. Pokušava da ih impresionira izvođenjem špage i mostova.. Ali se brzo vraća nasilniku kog gaji u sebi i psuje bratu sve po spisku, ne figurativno već taksativno, jer je nesposoban i od 500 slika ni jedna nije kako njoj treba.

Grupa dece se komeša oko dvojca…

Devojčica od 8 prilazi s leđa dečaku od 9 i svlači mu trenerku i gaće. Postiđen, seda na bicikl iodlazi.

Ostali mu dovikuju da ostane, ali sve kroz podsmeh. Najkrupniji među njima prilazi devojčici s početka pasusa i udara je. Stomak, lakat nisam sasvim siguran.

Presamićena plače.

Ostali ćute. Trećakinja vrišti na udarača.

Psuje i njega i svoj život, jer se druži s kretenima, a njoj je potrebna slika.

Dolazi psić mešanac, verovatno kuče s igrališta naviklo na poneku grickalicu, i ona rešava da ga veže za maltezera, jer je tako baš smešno. Sprečava je veliki dečko.

Bolje je da skočimo na njega – daje novi predlog. Srećom kuče nema povodac i beži.

Vijaju ga.

Opet srećom, ne baš uspešno.

Ponovo histerija. Ponovo psovanje svega po spisku, i to ovaj put roditeljima koji su se “JEBALI I RODILI JE NA OVOM SMRDLJIVOM SVETU” .

<<>>

Deo te priče je posmatrala moja sedmogodišnja sestričina i uz reči da su nevaspitani i nevaljali otišla na drugi kraj parkića. Ali sam ja ostao kao nevoljni svedok cele drame.

Reagovati, pa rizikovati tužbu roditelja?

Ćutati i jesti se ovako?

Znam da ih ni jedna reč ne bi pomerila s mesta, jer ako se nisu uzdržavali dok su pred očima poznatih i nepoznatih osoba, pa zašto bi na reči stranca? Šta je to što se može učiniti, a da se spreči takvo propadanje dece?

Zaista je užasan taj osećaj bespomoćnosti koji proživljavate dok zapanjeni svedočite propadanju vrednosti generacija koje dolaze. I možda bi neko rekao da generalizujem, ali sve reakcije na ovu priču kažu da ovakvih izuzetaka ima dovoljno kako bi mogli formirati pravilo koje kaže da su krivi svi od roditelja preko medija pa sve do nas koji ćutimo vezani sopstvenim vaspitanjem i zakonom u krajnjoj liniji.

Nisu sva deca takva, ali je svako vreme da proverite da li su baš vaša anđeli. Ili su u bojama drugog tima.

Autor: Zoran Čojčić

One thought on “Šta je to što se može učiniti da se spreči propadanje dece? – Zoran Čojčić

  • 7 Juna, 2019 at 20:04
    Permalink

    Na zalost, često sam policajac kad se deca igraju. I stalno ponavljam da je takvo ponašanje loše i da je sramota.
    Valjda će im bar malo toga ostati u glavi, ne bi li bili kulturni, a ne banda .

    Reply

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.